U državi pohlepe, bahatost je vrlina

Dva mladića sede u očigledno skupom autu. Vozač nemilosrdno gazi po gasu iako se nalazi usred grada, prepoznaje se da je u pitanju veoma prometna Ulica Cara Dušana u Beogradu. Suvozača ne vidimo, on svojim telefonom snima vozača za lajv prenos na TikToku. I jedan i drugi imaju veoma oskudan vokabular, ali se sa psovkama solidno snalaze. Psuju i izazivaju policiju. „Cela policijska stanica Srbije može da mi …. !”, viče između ostalog vozač. Da, reći ćete, ne postoji nešto što se zove „policijska stanica Srbije”, ali nemojte biti cepidlake. Pa to su samo deca, zar ne? Šta dete zna šta je policija?

E, pa, ispostavilo se, ipak, da ovo dete, a složićemo se da jeste dete sa svoje 24 godine, bar prema opštevažećoj naprednoj klasifikaciji, i te kako zna šta je policija. Dete je Uroš Panić, sin Petra Panića, inače bliskog saradnika predsednika Srbije Aleksandra Vučića još iz mračnih radikalnih dana, čoveka koji je bio i u zatvoru, neki kažu i kuma, ali to nije provereno, a nije ni preterano bitno.

Važno je jedino da shvatimo da postoje posebne veze na toj relaciji, ali i da iver izgleda ne pada daleko od klade, pošto je Panić Junior samo sa saobraćajnom policijom imao problema najmanje 84 puta. Toliko je prijava dosad sakupio zbog nasilničke vožnje i ugrožavanja bezbednosti učesnika u saobraćaju. Neko ko nije sin nekog od brojnih petrova panića koji su u poslednjih 10 godina zajahali ovu državu, verovatno bi zbog 84 prijave bio udaljen ne iz saobraćaja već sa planete Zemlje, ali ne i mlađani Panić. On je samo nastavio da radi to što radi.

Zašto se sada podsećamo ovog bizarnog slučaja? On je postao najsvežija paradigma nove napredne elite, koja se strelovito formirala tokom proteklih deset godina. Pre nekoliko godina Vučić je pred kamerama kritikovao Zorana Babića zbog letovanja na skupim destinacijama i slao ga u Sopot, a kritike su „popile” i određene koleginice zbog nošenja preskupih aksesoara. Nije predsednik tada postavio pitanje odakle im ti skupi aksesoari, već je bilo sporno što mašu time pred očima građanima. U prevodu, bahati se koliko hoćeš, samo tiću. Ali ne ide to tako. Čemu bahaćenje, čemu skupe stvari o kojima si sanjao ceo život i najzad si nekako došao do njih, ako ne možeš da se hvališ i mašeš time? Predsednik je u međuvremenu izgleda digao ruke od kritikovanja jer je očigledno da, kada bi to i dalje radio, ne bi stizao ničim drugim da se bavi.

Bolest je toliko uznapredovala da se od tašnica od 3.000 evra stiglo do automobila od 300.000 evra, bilo da za volanom sedi Panin sin ili Vučićev kum Nikola Petrović. Možemo da za trenutak budemo cinični i kažemo „pa dobro, možda će makar zbog tih skupih automobila da pokrpe rupe po ulicama, ako neće zbog nas”, ali stvari su nažalost otišle toliko predaleko da to više nije ni za cinizam.

Kada dođeš do auta od 300.000 evra, sledeći korak je jahta od četiri miliona, a nakon toga nebo je granica. Da, kad kažem „nebo je granica” mislim na privatne avione i helikoptere. Ključno pitanje je – odakle? A drugo ključno pitanje je – dokle? Ukoliko se ovaj horor ikad završi i izvrši se temeljna provera imovine svih srednjih i gornjih ešalona aktuelne političke elite i pripadajućih im satelita, prilično sam siguran da bi se kod 99 odsto njih ispostavilo da ili imaju neki direktan angažman vezan za državu ili imaju privatne firme koje su kroz ko zna koje sve varijante prikačene na budžet i sisaju li sisaju. Pitanje je samo da li će se pre desiti prirodna smena vlasti ili urušavanje kompletnog sistema, pre svega finansijskog. Jer, već je previše onih koji imaju previše, a još je više onih koji u redu čekaju da i oni malo brknu u ćup, da i oni izvuku koju tašnicu, silikone, auto ili, što da ne, aviončić. A budžet sve tanji i tanji.