Srpski seljak je strateški resurs

Vlast je zasad umirila seljake i naterala ih da okrenu traktore i vrate se nazad. I seljaci su to, očigledno, jedva dočekali. Nisu navikli da protestuju, još manje da probijaju blokade i podnose pretnje policije. Ostavili su kuće, stoku, njive usred sezone. Posao ih čeka, a na ovaj put ih je naterala ljuta nevolja. Smicalice koje je i ovoga puta vlast pokušala, ipak nisu dozvolili.

Zato nije umesno „biti razočaran“ što poljoprivrednici nisu istrajali po drumovima i „obarali vlast“ nego su pristali na ono što im je ta vlast ponudila. Da li će i dati, to ćemo da vidimo, ali za sada nisu mogli dobiti više i oni su to shvatili. Kućama su otišli nezadovoljni, jer znaju da problem nisu rešili.

Dobili su samo polovična rešenja – premije na mleko su manje od traženih, prelevmani (uvozne takse) dobijeni su samo na šest vrsta sireva i kondenzovano mleko, prihvaćeno je da se poveća subvencija za priplodne krave, i tako dalje. Za potrebe ovog teksta nije neophodno ponavljati detalje dogovora.

Šta je ovde suština spora i da li je on ovim rešen? Rešen nije, a suština je u sledećem: seljaci su očajni jer svoje mleko nemaju kome da prodaju po ceni koja im se isplati. Posle nestašice mleka od prošle jeseni kad su otkupne cene podignute, mlekare su opet oborile cene za otkup mleka od seljaka, jer uvoze jeftinije. Seljaci onda svoje mleko nemaju kome da prodaju, a krave ga po sili prirode „proizvode“ svakog dana. Zato mnogi od njih to mleko prosipaju, jer onako sirovo, neprerađeno, nemaju kome ni da poklone.

Šta se dalje dešava? Ako ste uložili u krave koje vam daju mleko, ako ih čuvate i hranite, a to mleko nemate kome da prodate, ne trebaju vam ni krave. Dakle, morate da ih zakoljete i ostajete i bez mleka i bez stočnog fonda. Osim štete za same seljake, to je šteta i za državu, koja ostaje polako bez svog glavnog strateškog resursa, a to je hrana.

Zato evropske zemlje, svesne da to sebi ne smeju da dozvole, pomažu svoju poljoprivredu raznim vrstama subvencija, višestruko većih nego siromašna Srbija, pa njihovi poljoprivrednici mogu da prodaju jeftinije mleko, povećavaju proizvodnju i pojavljuju im se viškovi. Srpske mlekare onda uvezu to jeftinije mleko i time direktno pomažu evropske zemlje iz kojih uvoze i posledično uništavaju domaće seljake koji te olakšice od svoje države nemaju.

Da li su onda krive mlekare? Nisu, jer ne možete privatna preduzeća, što srpske mlekare jesu, naterati da nešto kupuju skuplje, kad već mogu da kupe jeftinije. Možete u principu da stavite uvozne dažbine, prelevmane, pa uvozno mleko postaje skuplje.

Ali Srbija ni to ne može. Kako? Pa tako što je još 2009. godine jednostrano tražila od EU i potpisala takozvani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), po kome se odrekla mogućnosti da uvodi dodatne carine i dažbine na uvoz ovih proizvoda iz zemalja EU. Zašto je to Srbija tada uradila? Zato što je očekivala da će do 2016. dokle su carine postepeno ukidane, biti primljena u članstvo Evropske unije, a tada bi već koristila EU fondove za poljoprivredu. Mnogi su i tada pokušavali da dokažu kako je potpisivanje tog Sporazuma preuranjeno i po Srbiju štetno, jer nema nikakvih garancija da ćemo biti primljeni u EU.

Niko tada, doduše, nije ni sanjao da će šest godina kasnije na vlast doći preobučeni radikali i da će sve učiniti da se Srbija što više udalji od Evropske unije, umesto da postane punopravni član. Ove 2023. nikad dalje od EU Srbija nije bila, od pada Miloševića. Na tome su, ako ćemo pravo, radile obe strane, i naprednjaci i EU. Naprednjaci udarnički. Porušili su sve evropske vrednosti, a upravo ta 2016. godina bila je poslednja kad je neko od čuvenih poglavlja uopšte otvoreno. Ili zatvoreno, sad više nije ni bitno.

I kakve to veze sad ima sa mlekom, kravama, seljacima i njihovom „bunom“? Direktne. Pred Vladom Srbije, ili pred Vučićem koji sve sam „rešava“, tri su rešenja: da poljoprivrednicima daje dovoljne subvencije iz budžeta, tako da oni budu konkurentni uvoznim proizvodima, što nije moguće. Para za to u budžetu nema, jer to nije jednokratna, nego neprekidna mera. Drugo je rešenje da ponovo pokuša da uvede prelevmane (takse) na uvoz mleka i proizvoda iz EU, pa da ponovo dobijemo opomene i packe jer je prekršila potpisani Sporazum.

Opomene su samo prvi korak. Posle slede recipročne mere, a to se ne bi dobro završilo za veliki deo privrede, kad se 60% naše hrane izvozi u zemlje EU. I treće, teoretski može da od EU traži reviziju tog sporazuma, ili njegovo ukidanje, jer su se okolnosti promenile i od članstva u razumnoj budućnosti očigledno nema ništa. Sa izmenom treba da se složi svih 27 članica, a koliko je to verovatno u ovom svetskom trenutku i sa ovom vlašću koju Srbija ima, valjda je svima jasno.

Zato seljake treba ponovo očekivati na traktorima, iako vlast sada ucenjuje i traži da se unapred toga odreknu. Pitanje je šta će tada biti odgovor ove kompromitovane i nekredibilne vlasti. A od hrane, vode i energije, većeg nacionalnog interesa nema.