Zašto novi zakon nije podstakao zapošljavanje

Dva meseca nakon poreske reforme koja je imala za cilj da podstakne zapošljavanje, dobili smo prve rezultate. Od 1. jula, kada su izmene zakona stupile na snagu, do 3. avgusta za podsticaje su se prijavila ukupno četiri (i brojem – 4) domaća preduzeća. U čemu je problem? Da li domaći privrednici ne prate poreske propise, ili možda ne razumeju o čemu je reč? Ništa od toga. Ovakav način podsticanja nema značajnijeg uticaja na zapošljavanje.

Vlada Srbije je već pokušala da podstakne zapošljavanje na sličan način u maju 2011. Godine. Tada je bilo predviđeno da svaki poslodavac koji zaposli novo lice koje najmanje šest meseci traži posao može da plaća 70% manje poreza i doprinosa na njegovu zaradu u narednih 12 meseci. Za lica preko 45 godina je subvencija išla čak do 100%. Dakle, za svakog novozaposlenog starijeg od 45 godina nije uopšte trebalo da plaćate poreze i doprinose.

Kako je danas poznato, ova uredba nije imala nikakav efekat na zapošljavanje. Podaci pokazuju da od 2011. do 2014. godine zaposlenost nije porasla.

Novim zakonom se pokušava ista stvar. S tom razlikom što su sada procenti drugačiji, još povoljniji za poslodavce. Poslodavac koji zaposli 10 novih radnika plaća samo 35% poreza i doprinosa, oni koji zaposle do 100 novih radnika plaćaju 30%, a oni koji zaposle preko 100 novih radnika plaćaju 25%.

Zašto ove mere, kao i prethodne, ne daju željeni efekat? Glavni problem je to što se ona primenjuje isključivo na novozaposlene radnike, a ne na sve zaposlene. Moguće je uočiti tri vrste reakcije na ovu meru i različite posledice po zapošljavanje i poreske prihode.

1. Firme koje su do sada držale, recimo, pet radnika na crno (zbog visokih poreza i doprinosa)  sada bi mogle da ih prijave. U tom slučaju dolazi do povećanja prihoda države (jer se proizvodnja prebacuje u legalne tokove, pa podleže porezu), ali nema novog zapošljavanja – radnici se samo prebacuju iz crnog u legalne tokove.

2. Druga kategorija su firme koje su već donele odluku da u narednom periodu zaposle nove radnike, jer im se, recimo, povećala tražnja, pa su odlučili da prošire kapacitete. Pod postojećim okolnostima te firme će dobiti neočekivanu poresku olakšicu koju sigurno neće propustiti da ostvare. To će napraviti rupu u budžetu. Međutim, veće zapošljavanje nije posledica poreskih olakšica, već prethodne odluke da se prošire kapaciteti i zaposle novi radnici.

3. Konačno, postoje preduzeća koja zapošljavaju baš onoliko radnika koliko im je potrebno. Ako se ništa drugo ne promeni, novi radnici im samo smetaju ma koliko bili jeftini. Zamislite, na primer, frizerski salon koji upošljava četiri radnika. Vlasniku je svejedno da li ste mu smanjili trošak po novozaposlenom radniku, jer mu svaki takav radnik obara produktivnost čak i kada bi bio besplatan. Svaki dodatni radnik pravi gužvu u frizerskom salonu i smanjuje broj radnih sati prethodnom radniku. Jedini način da takve firme zaposle nove radnike jeste da prošire kapacitete (vlasnik otvori još jedan frizerski salon), a to stvara nove troškove koji nisu obuhvaćeni ovom poreskom reformom. Reakcija ovih preduzeća nema efekta ni po zapošljavanje, ni po poreske prihode.

Konačno, u oba slučaja, snažan odvraćajući faktor od toga da se iskoriste ovi podsticaji je njihov ograničen rok. Podsticaji iz 2011. god. su važili samo 12 meseci; ovi novi važe do 2016. god. Nakon toga poslodavci i za nove radnike plaćaju pun iznos poreza i doprinosa.

Ako država zaista želi da finansijski pomogne zapošljavanje, postoji daleko bezbedniji i efikasniji način — smanjite poslodavcima poreze na radnu snagu za sve zaposlene. Smanjenjem fiskalnog opterećenja zarada smanjuju se jedinični troškovi rada, povećava produktivnost radne snage, pa proizvodi postaju konkurentniji i traženiji. Kada na takav način dođe do povećanja tražnje, poslodavci mogu da odluče da proizvode više, šire kapacitete i zaposle nove radnike.