Igrani filmovi izlaze iz mode

Beograd je svet, Beograd voli igrani film, Beograd obožava dokumentarce. Nije preterivanje, istina je. U glavnom gradu se odigrava desetak festivala dokumentarnog filma, sale su dupke pune, ljudi uživaju u autentičnim prizorima iz naših i tuđih života, ma koliko (ne)lepi bili, život ume da ugrize, ali čovek se uspravi i grabi dalje, pa kako ispadne… Ko što danas mnogi pišu knjige, dokumentarce će uskoro snimati svi, dokumentarac je izgleda selfi drugim sredstvima. Najstariji je „martovski festival“, najmlađi DOK, slede Sedam veličanstvenih, Beldocs, festivali etnografskog, arheološkog, podvodnog filma, DOK’n’ritam, festival muzičkog dokumentarnog filma u Domu kulture Studentski grad. Dokumentarci su ušli i na repertoar Festa i Festivala autorskog filma. 

Dokumentarce potpisuju giganti kinematografije Martin Skorseze, Oliver Stoun, Emir Kusturica, Majkl Mur…Šta je to u ljudskom biću što ga tera prema dokumentarcima? Strah od zaborava, njima se podiže visoka brana protiv brisanja prošlosti u ovo surovo vreme kad mnogi drže gumicu u ruci, redizajniraju, lažu, mažu, izmišljaju ili prosto patološki pritiskaju naredbu „delete“ i pitaš se ima li kraja sistematskom ubijanju kulture sećanja i ko će reći: dosta, stanite ljudi ne zamećite sve jučerašnje tragove, gradite most sećanja koji spaja našu prošlost i sadašnjost, trasira budućnost… 

Bilo kako bilo, američka filmska industrija zapaža da interes za igrana ostvarenja opada, a da raste zanimanje za dokumentarnu formu, izjavio je prilikom susreta sa publikom Atanas Geogriev, montažer i producent severnomakedonskog dokumentarca „Zemlja meda“, za koji se u Kombank dvorani tražila karta više na nedavno završenoj petnaestoj smotri Sedam veličanstvenih. Upitan kako tumači taj fenomen gde „autsajder“ postaje zvezda, Georgiev je za „Novu ekonomiju“ rekao da igrani filmovi imaju fake/fejk dramaturgiju, da su fake news/fejk njuz odnosno lažne vesti dojadili i bogu i narodu. Ljudi preferiraju istinske priče, sudbine stvarnih osoba, a ne lažne scenarije. Na prestižnom Sandensu nagrađeno ostvarenje „oskarovski“ je materijal, uvlači gledaoce u iskonsko vreme neposrednog dodira čoveka i prirode, prati sudbinu Hatidže, beračice meda sa makedonskih moćnih planina, njenu ljubav i brigu o staroj majci, dinamičan odnos sa komšijama, otkriva da potajno sanja da se uda, što joj od srca želimo. 

Da dokumentarni film već nekoliko decenija beleži rast popularnosti širom Evrope i sveta i da je taj trend prisutan i kod nas potvrđuje i Sonja Đekić, umetnička direktorka 66. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, kolokvijalno poznatog kao „kratki metar“ ili „martovski festival“. 

U početku se ovaj fenomen objašnjavao zasićenošću publike fiktivnim sadržajima, slepom ulicom u koju je zapao igrani film, pa odatle i potreba za nečim novim, istinitijim, direktnijim. Tako se dokumentarni film postepeno selio sa televizijskih ekrana na bioskopska platna, širio svoje produkcione i formalno-strukturne okvire, kaže direktorka, inače rediteljka i autorka zapaženih dokumentaraca „Speleonaut / Pod kamenim nebom“ i „KOSMA“, o mreži radio-stanica koje (jedine) spajaju srpske sredine na Kosovu i Metohiji. 

„Međutim, danas dolazimo do paradoksa – ona potreba za istinitim koja je dovela do preporoda dokumentarnog filma, počinje da nestaje pred zahtevima tržišta. Prvobitno posmatrački pristup i brzina izrade ustupili su mesto komplikovanim (ko)produkcijama i osmišljavanju narativa u montaži, pa se dokumentarni filmovi sada porađaju dugi niz godina, neretko na silu navučeni na celovečernja trajanja. Stvarnost se sve češće koristi samo kao osnova koja se nadograđuje i koriguje prema potrebama zamišljenih – sve sličnijih – dramaturških obrazaca. To ne znači da zagovaram povratak strogom opservacionom postupku, naprotiv. Sve je dozvoljeno, dok god je autor iskren u postupku i plasmanu“, ističe Sonja Đekić.

Kako kao umetnička direktorka vidi najvremešniji domaći festival „kratkog metra“?

Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.