Kolumna Bogdana Petrović

Korona virus udara na temelje EU

Kriza oko korona virusa do kraja je ogolila probleme koji postoje unutar Evropske unije, a posebno nedostatak liderstva. Dobra ilustracija tih teškoća bila je pres-konferencija koju je 9. marta održala predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. U danu kada je Italija, treća po veličini članica Unije, bila prinuđena da proglasi potpunu blokadu državne teritorije, predsednica EK je govorila o rezultatima koje je postigla za prvih 100 dana mandata. Krizu oko korona virusa pomenula je tek kada je na to bila prinuđena novinarskim pitanjem; tada je, maltene uvređeno, rekla da o krizi brine njen tim, koji se sastaje jednom nedeljno. To nije bila jedina blamaža Fon der Lajenove – posle nekoliko dana najavila je i da se vakcina može očekivati do kraja ove godine, da bi je istog dana demantovali stručnjaci koji su konstatovali da se, u najboljem slučaju, može napraviti tek do kraja 2021. godine.

Evropljani se nisu nimalo proslavili ni po pitanju kontrole granica. Kada je Tramp zabranio ulazak u SAD građanima EU, evropski lideri su osudili tu meru kao jednostranu i donetu bez usaglašavanja, da bi posle samo nekoliko dana i oni doneli odluku o zabrani ulaska stranaca.

U međuvremenu su „procvetale“ granične kontrole unutar šengenskog prostora i zabrane ulaska drugih državljana EU u pojedine zemlje. Prva je to primenila Poljska, blokirajući tranzit državljana baltičkih zemalja preko svoje teritorije. Nekoliko dana posle Poljske i druge države su uvele zabranu ulaska građana iz drugih članica EU; to je uradila čak i Nemačka, u kojoj vlada Angela Merkel, „lider slobodnog sveta“ (kako su je posle izbora Trampa „krstili“ mediji). Praktično preko noći, umesto proklamovanih sloboda kretanja unutar EU, zavladale su unutrašnje barijere.

Ne samo što se kasnilo sa iole koordiniranim odgovorom, izostala je i primetnija solidarnost prema Italiji, čak i u banalnim stvarima kao što je isporuka maski za lice. Svaka država je ostavljena da se sama bori protiv virusa; pokazalo se da se od obilato plaćene briselske birokratije ne može ništa očekivati, a da o solidarnosti nema ni govora. Umesto usaglašenih mera u ekonomskoj sferi, države su počele da pojedinačno odlučuju o državnoj pomoći ugroženim delovima privrede (ne vodeći puno računa o propisima EU).

Nije slučajno upozorenje francuskog ministra finansija Le Mera da sadašnja pandemija korona virusa preti evrozoni i političkoj budućnosti kontinenta. Le Mer je pred grupom poslanika koristio oštre reči - „ili će evrozona reagovati jedinstveno na ekonomsku krizu i iz nje izaći snažnija, ili će zemlje reagovati odvojeno i rizikovati da EU nestane“.

Dosadašnje ponašanje evropske političke elite ne uliva previše nade da će se izbeći takav scenario. Le Mer je mogao (da je smeo) i da prokomentariše potpuno besmisleno održavanje lokalnih izbora 15. marta u Francuskoj gde je na desetine miliona birača bilo izloženo širenju zaraze. Već sledećeg dana, predsednik Makron je izjavio da se zemlja „nalazi u ratu“ i doneo mere ograničenja kretanja i zatvaranja rada čitavog niza delatnosti (ali i zamrzavanja nepopularne reforme penzija), slično kao što je urađeno i u Srbiji.

Pri okolnostima u kojima je iznenadna ekspanzija virusa dovela do poremećaja u SAD i u čitavom nizu razvijenih država kao što je Australija, početno lutanje evropskih političara nije izuzetak; međutim neophodno je u kratkom roku pripremiti konzistentnu i doslednu politiku na nivou EU. Nažalost, kapacitet sadašnje generacije evropskih lidera ne obećava da će se to i desiti.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara