Žene na tržištu rada

Koleginice, a ne „lutko“

Ni nepristojni nadimci, ni lascivne šale, ni intimna pitanja, a ni neželjeni dodiri - ništa ne bi trebalo da bude prisutno na radnom mestu. A šta kada jeste? Istraživanja kažu, žena će radije napustiti posao nego otići u policiju. I kada ona ode u policiju, male su šanse da će prestupnik otići na sud, još manje da će biti kažnjen. Ko greši, a ko se plaši?

„Nije bilo eksplicitnih poziva, ali bilo je komentara kao što su ‘mislio sam na tebe sinoć’ i ‘kad ćemo na Havaje’. Bilo je zagrljaja na koje nisam bila spremna i pokušaja da me poljubi.“ Ovo je samo jedno od iskustava žena koje su pretrpele seksualno uznemiravanje na poslu, a koja su prikupljena u okviru istraživanja Fondacije Kvinna till Kvinna „Rodna diskriminacija u oblasti rada i zapošljavanja u Srbiji“. Prema istom istraživanju, 40 odsto žena je nekada doživelo seksualno uznemiravanje na radnom mestu, a svaka peta ispitanica mu je bila izložena više puta.

Uznemiravanje se najčešće odnosilo na gestove, šale ili zvukove sa seksualnom konotacijom, slanje SMS poruka ili mejlova seksualne prirode, a zatim i na neželjeno dodirivanje intimnih delova, zadnjice i grudi, kao i predlaganje seksualnih odnosa od strane kolega ili nadređenih.

Ukrštanjem različitih karakteristika ispitanika i ispitanica kao što su mesto u kom žive, visina plate koju zarađuju, sektor u kome su zaposleni ili nivo obrazovanja koji imaju, uočeno je da na to da li ćete biti žrtva seksualnog uznemiravanja najviše utiče to kojeg ste roda. Ukoliko ste žena, imate dva i po puta više šansi da vam neko šalje uznemirujuće poruke, dodiruje vas, poziva da budete nasamo ili na drugačiji način seksualno uznemirava.  

Malo prijava, još manje presuda

Iako je takvo ponašanje prepoznato kao nedopustivo i u Zakonu u radu i u Zakonu o ravnopravnosti polova, a od 2016. godine se polno uznemiravanje vodi i kao krivično delo, i dalje je veoma mali broj žrtava koje ga prijavljuju, a još manji broj onih koji za ovo delo budu i optuženi.

Kako pokazuje analiza Autonomnog ženskog centra (AŽC), od marta do kraja 2019. godine za krivično delo polnog uznemiravanja bilo je prijavljeno tek 231 lice. Od tog broja, prijave su odbačene za njih 24 (10,4%), izvršene su istrage i dokazne radnje prema 158 lica (68,4%), podneti su optužni akti za samo 42 osobe (18,2%), a osuđeno je njih 33 (14,3%), dok je jedno lice oslobođeno optužbi. Ovi podaci pokazuju da će samo 15% onih koji su prijavljeni za seksualno uznemiravanje biti i osuđeno.

U istraživanju AŽC-a dalje se objašnjava da je naročito zabrinjavajuće da ove brojke ne govore o podacima koji se odnose na rasprostranjenost seksualnog uznemiravanja u društvu. Naime, istraživanje OEBS-a, koje je sprovedeno 2018. godine, a koje se odnosilo na iskustva seksualnog uznemiravanja bez obzira na mesto dešavanja (ne samo na radnom mestu), pokazuje da ga je 42% žena nekada doživelo, a da je na svaku treću ispitanicu ova vrsta uznemiravanja prouzrokovala psihičku patnju.

AŽC upozorava da je neophodno ustanoviti šta je uzrok jaza koji postoji između podataka istraživanja i sa druge strane broja osuđenih lica. Dijana Malbaša iz ove organizacije za „Novu ekonomiju“ objašnjava da su vrlo retki slučajevi žena koje su se ovoj organizaciji obraćale sa problemom seksualnog uznemiravanja na poslu.

„Takođe, istražujući sudsku praksu koja se odnosi na zaštitu od mobinga u parničnom postupku, nisam naišla niti na jedan slučaj koji se odnosi na seksualno uznemiravanje kao vrstu mobinga“, kaže Malbaša.

Ona dodaje da ne može da tvrdi da ovakvih slučajeva nije bilo pred sudovima, ali da su očigledno vrlo retki.

„Rekla bih da se razlog što se ova vrsta nasilja retko prijavljuje ili se ne prijavljuje nalazi u tome što žene nisu u dovoljnoj meri upoznate sa time šta sve čini seksualno uznemiravanje, ne znaju na koji način mogu da traže zaštitu ili ne veruju da čak i ako traže zaštitu, mogu da je dobiju“, kaže Malbaša.

Ovakve tvrdnje potkrepljuju i podaci istraživanja Kvinna till Kvinna koji pokazuju da su žene koje su bile izložene seksualnom uznemiravanju na poslu najčešće o tome govorile nekome iz svog privatnog okruženja, zatim koleginicama ili kolegama, a tek onda nekome od nadređenih, dok je tek 2% njih uznemiravanje prijavilo policiji.

Takođe, skoro polovina žena je želela sama da reši problem, dok je nešto manje od trećine želelo nekome da ga prijavi. Kada uznemiravanje ne prijave, beg od problema vide u davanju otkaza.

„Umesto da prijavim seksualno uznemiravanje, dala sam otkaz. Sigurna sam da nijedna institucija ne bi odgovorila na moju pritužbu i nemam poverenja u njih“, rekla je jedna od ispitanica, koja ima 29 godina i živi u gradu.

Dosta je i onih žrtava koja se plaše da prijave seksualno uznemiravanje jer veruju da bi zbog toga mogli da trpe određene posledice.

„Plašim se da prijavim sve te incidente povezane sa seksualnim uznemiravanjem jer mi treba posao, pa je bolje da ćutim, da ga ne izgubim“, izjava je koju je u istraživanju dala žena od 32 godine koja takođe živi u gradskoj sredini.

Podaci iz ankete pokazuju da se seksualno uznemiravanje nešto češće dešava u privatnom nego u javnom sektoru. Međutim, u posebnom izveštaju poverenika za ravnopravnost, koji je objavljen 2019. Godine, navodi se da je ova institucija podnela inicijativu za izmenu Kodeksa ponašanja državnih službenika kojim je određena zabrana ponašanja koje predstavlja „zloupotrebu prava na zaštitu od diskriminacije, odnosno seksualnog uznemiravanja“. Na ovaj način formulisani propisi mogu dodatno destimulisati žrtve da prijave uznemiravanje, objašnjavaju u izveštaju poverenika.

Bojazan od zloupotreba prijavljivanja seksualnog uznemiravanja nije tipična samo za ovaj kodeks već je duži period bila tema medija, a naročito tabloida, u periodu kada su polno uznemiravanje i proganjanje postali deo Krivičnog zakona. Tekstovi i prilozi o tome kako će se zbog udvaranja ići u zatvor ili kako više nema „šala“ širili su strah od toga da će žene masovno početi da prijavljuju ova krivična dela, čak i kada se ona tobože ne dešavaju. Međutim, kako istraživanja pokazuju, ovakva predviđanja su bila, u najmanju ruku, netačna i preterana.

Institucije, zakoni, konvencije ili ništa od ponuđenog

Umesto borbe protiv zloupotreba, sve činjenice ukazuju na to da bi država trebalo pre svega da se bavi zaštitom žrtava i podsticanjem i ohrabrivanjem žena da prijave svaku vrstu seksualnog uznemiravanja na radnom mestu. Sve to se Srbija obavezala i potpisivanjem međunarodnih dokumenata, kao što je i Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW).

Komitet Ujedinjenih nacija koji periodično izveštava o primeni odredaba Konvencije u državama potpisnicama je u svom poslednjem izveštaju koji se tiče Srbije, a koji je razmatran u martu 2019. Godine, kao jednu od preporuka istakao upravo podsticanje prijavljivanja seksualnog uznemiravanja, ali i podizanja svesti javnosti o diskriminatornoj prirodi ovakvog ponašanja, kao i o sistematičnijem praćenju prisutnosti seksualnog uznemiravanja koji bi podrazumevao prikupljanje podataka i anketiranje.

U izveštaju se takođe ističe da u Srbiji i dalje postoji nedostatak mera koje bi radile na rešavanju seksualnog uznemiravanja pri zapošljavanju, a da su posebno ugrožene mlade žene i lezbijke, biseksualne i transrodne žene. Oni ističu i da nesrazmerno nizak broj osuda negativno utiče na mogućnosti žena za zapošljavanje i napredovanje.

Kada je u pitanju uloga države u smanjenju polnog uznemiravanja na radnom mestu, Dijana Malbaša naročito ističe obavezu da se podigne svest o tome šta sve ono predstavlja i da to ne moraju biti samo neželjeni dodiri, već i neprimereni komentari, nazivanje nadimcima, zurenje, odmeravanje, komentarisanje izgleda ili neprimerena pitanja sa seksualnom konotacijom.

„Važno je da postupci za zaštitu od seksualnog nasilja budu efikasni, da stručnjaci koji rade u državnim institucijama budu obučeni i sa osećajem za ovu temu, a ne da svojim neprimerenim komentarima i pitanjima  dodatno traumatizuju one koji su pretrpeli seksualno uznemiravanje“, dodaje Malbaša.

Velika pobeda i mala kazna

A da ni predstavnici institucija nisu imuni na seksističke komentare ili dosetke, imali smo prilike da vidimo i kada je tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić poručio kako „voli novinarke koje lako kleknu“ ili kada je direktor Turističke organizacije Novi Bečej Saša Dujin objašnjavao predsedniku Vučiću kako se mađarski jezik uči spavanjem sa Mađaricom.

Ipak, slučaj koji je privukao značajnu pažnju javnosti i koji je poslednjih meseci postao simbol borbe protiv seksualnog uznemiravanja, ali i protiv političkih moćnika, svakako je slučaj Marije Lukić iz Brusa koja je bivšeg predsednika ove opštine i nekadašnjeg člana Srpske napredne stranke Milutina Jeličića Jutku optužila da ju je tokom više godina uznemiravao, na silu pokušao da ostvari fizički kontakt sa njom, te da joj je u tom periodu poslao više od 15.000 poruka seksualne prirode. Ovo uznemiravanje dešavalo se upravo na radnom mestu, kao i u periodu kada je Lukićeva tražila posao.

Proces suđenja Jeličiću bio je obeležen pritiscima koje joj on vršio na nadležne organe, ali i organizovanje pristalica koje su ispred suda dočekivale Mariju Lukić brojnim pogrdnim imenima, pa i davanjem izjava medijima u kojima se komentarisao njen izgled i ponašanje, dok su se istovremeno preispitivali motivi zbog kojih se ona odlučila na prijavljivanje. Sa druge strane, veliki deo javnosti podržavao je Lukićevu na putu ka konačnoj presudi, a prvostepena presuda donesena je 10. jula kada je Jeličić osuđena na tri meseca, što je blizu zakonskog minimuma. Takođe, sredinom avgusta, njemu je potvrđen mandat kao odborniku opštine Brus, ovoga puta kao predstavniku Srpske radikalne stranke.

Natalija Simović iz pokreta „Ne davimo Beograd“, koja je pratila proces suđenja, kaže da je borbu koju je vodila Marija Lukić važno posmatrati u širem kontekstu, kao društveni i institucionalni odgovor na seksualno uznemiravanje na radnom mestu, a naročito jer je zloupotreba moći dolazila od muškarca koji je na položaju.

„Od početka smo isticali da pravda za Mariju Lukić znači univerzalnu pravdu za sve žene koje su svakodnevno izložene različitim oblicima nasilja i činjenica da je Jutka bezuslovno osuđen i da će, ma koliko bila minimalna, kaznu ipak odležati u zatvoru, daje ohrabrenje da je moguće postići nekakvu pravdu“, kaže Simovićeva za „Novu ekonomiju“.

Dijana Malbaša iz Autonomnog ženskog centra se takođe slaže da je veliki uspeh što je došlo do presude i to naročito što je u pitanju kazna bezuslovnog zatvora. Ipak, problem je i dalje u niskoj kazni.

„Kazna je blizu zakonskog minimuma i niža od proseka koji se za to delo izriče (statistika pokazuje da se za nedozvoljene polne radnje najčešće izriče kazna u rasponu od šest meseci do dve godine), a Jutka je osuđen na tri meseca. No, generalno gledano, mislim da kada budemo govorili o slučaju Marije Lukić, da će nam prvi utisak biti taj da je Jutka osuđen i da je Marija uspela da dokaže da je pretrpela seksualno uznemiravanje, te da će taj slučaj ohrabriti i druge žene da progovore i traže zaštitu“, zaključuje Malbaša.

Ono što bi svakako mogla da bude pouka društvu je da je podrška, kada je u pitanju zaštita žrtava, često presudna, o čemu govori i Natalija Simović.

„Hrabrost je neophodna, ali je podrška još važnija: kako psihološka, savetodavna, prijateljska i ljudska od različitih ženskih organizacija, kao i onih koje se bave ljudskim pravima, tako još više institucionalna, koja će omogućiti da žene imaju veću ekonomsku nezavisnost da se u ovu borbu upuste i, još važnije, da ovakve stvari ne moraju da trpe zbog straha od gubitka posla ili političke odmazde“, navodi ona.

Nakon svega izrečenog čini se da je mnogo toga što nas deli od radnog mesta na kome nema tolerancije za neželjene dodire, poruke, komentare ili pitanja. Takođe, očigledno je da nisu dovoljne ni konvencije i zakoni, već da treba menjati stav javnosti o problemu seksualnog uznemiravanja tako što će se smanjiti tolerancija na nedopustive šale ili nametljiva udvaranja.

U bioskop, ili mobing

Doživela sam mobing i diskriminaciju na radnom mestu. Odbijala sam pozive poslodavca da se nađemo posle radnog vremena. Zvao me je u bioskop, na primer. Zato što nisam bila predusretljiva, bila sam izložena kritikovanju, dodatnom poslu i zahtevima da ostanem na poslu znatno duže od radnog vremena. Na kraju sam dala otkaz jer je bilo nepodnošljivo - žena, 39, gradska sredina

(Izvor: „Rodna diskriminacija u oblasti rada i zapošljavanja u Srbiji“, Fondacija Kvinna till Kvinna)

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara