Američke investicije u Srbiji

DFC parira Kinezima?

Otvaranje kancelarije DFC-a (Razvojne finansijske korporacije) osim ekonomskih može imati i geopolitičke motive. Odluka da se kancelarija DFC-a locira u Beogradu možda  pokazuje nameru Amerike da pojača ekonomske i političke veze sa regionom, stvori mogućnosti za američke kompanije i konkretnije se suprotstavi sve većem uticaju Kine u regionu

U poslednjih pet godina srpski izvoz u Ameriku povećan je za 50 odsto, a uvoz za 36 odsto, što govori da se ekonomska saradnja sa najvećom svetskom ekonomijom ubrzano povećava. Inače, Amerika je tek na 18. mestu među spoljnotrgovinskim partnerima Srbije u 2020. godini. U Sjedinjene Američke Države izvezli smo robu vrednu 369,3 miliona dolara, dok je uvoz bio vredan 442,2 miliona dolara. 

Treba imati na umu da je prošla godina bila pandemijska, u jednom delu godine bile su otežane i proizvodnja i trgovina, pa je i ekonomska razmena smanjena. U prošloj godini je na primer uvoz u Srbiju iz SAD smanjen na 442,2 miliona dolara, sa 551,2 miliona u 2019. S druge strane, zanimljivo je da je izvoz stabilno porastao sa 303 na skoro 370 miliona dolara tokom ove pandemijske godine. 

Da će ekonomska saradnja nastaviti da se razvija ukazuje činjenica da je u oktobru prošle godine otvorena kancelarija DFC (Razvojna finansijska korporacija nastala spajanjem nekoliko američkih razvojnih agencija) u Beogradu, najavljujući ne samo finansiranje velikih infrastrukturnih projekata nabrojanih u Vašingtonskom sporazumu, već i priliv investicija privatnih američkih kompanija.

„Imali smo dosta interesovanja američkog privatnog kapitala za ovaj region od potpisivanja sporazuma. Ono što mi pokušavamo jeste da stvorimo ambijent u kome će i kapital iz drugih zemalja doći ovde“, rekao je tada Adam Boler, izvršni direktor DFC-a.

Konačno, krajem januara ministar finansija Siniša Mali potpisao je sa ambasadorom SAD u Srbiji Entonijem Godfrijem međudržavni sporazum o podsticanju investicija, čime su i formalno stvoreni uslovi za početak aktivnosti američke Međunarodne razvojne korporacije.

Prvi posao koji će DFC u Srbiji imati je garantna šema za mala i srednja preduzeća, vredna milijardu dolara. Prema dosadašnjim najavama DFC bi u određenom iznosu garantovao za zajmove koje bi mala i srednja preduzeća uzimala od poslovnih banaka u Srbiji. Garancija DFC-a bi smanjila rizik za banke, pa bi se samim tim smanjile i kamatne stope za kredite. Operacionalizacija ovog projekta planirana je za drugo tromesečje ove godine. Sličnu šemu je prošle godine postavila Vlada Srbije u kojoj je garant za vraćanje kredita država. Od raspoloživih dve milijarde evra, prošle godine su firme uzele oko 1,5 milijardi evra kredita sa garancijom države.

Pored ovog očekuje se da DFC značajnije učestvuje u infrastrukturnim projektima iz Vašingtonskog sporazuma, a pre svega putnom i železničkom povezivanju Niša i Prištine. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović je prilikom otvaranja kancelarije DFC rekla da se nada da će uz pomoć DFC-a realizovati kapitalne investicije vredne čak 3,2 milijarde dolara.

U svakom slučaju, srpska strana od dolaska DFC-a očekuje da će za njima doći i američke kompanije. Iako Sjedinjene Američke Države nisu među najvećim investitorima u Srbiji, gledajući priliv stranih direktnih investicija po zemljama, situacija je nešto drugačija. Prema statistici stranih direktnih investicija (SDI) koju vodi Narodna banka Srbije, od 2010. zaključno sa 2019. godinom iz SAD je u Srbiju investirano oko 500 miliona evra. Od 2001. godine taj iznos je oko milijardu evra. Treba reći da je 2018. a posebno 2019. godine zabeležen ogroman skok investicija iz SAD. Dok do 2018. nije bilo većeg godišnjeg neto priliva od 40 miliona dolara, u 2018. godini iz SAD je stiglo 68 miliona, a u 2019. čak 186,8 miliona dolara. 

Međutim, to nije prava slika ulaganja koje su imale američke kompanije. One su u velikom broju slučajeva investirale u Srbiji preko svojih ćerki kompanija registrovanih u Evropi, najčešće u Holandiji. Recimo vlasnik Marbo produkta, kompanije koja posluje u okviru Pepsica, jeste kompanija registrovana u Holandiji, a isti slučaj je i sa Koka-Kolom ili Filipom Morisom (Duvanska industrija Niš). Tako se dobija pomalo iskrivljena slika u kojoj se precenjuje iznos investicija iz EU, a potcenjuje iznos investicija iz SAD. 

Prema procenama srpskih zvaničnika, ukupan iznos ulaganja američkih kompanija u Srbiji je blizu četiri milijarde dolara. 

Prema podacima američkog Biroa za ekonomske analize, kompanije koje su u većinskom američkom vlasništvu su (poslednji podaci su za 2018. godinu) u Srbiji zapošljavale 5.800 ljudi, a za plate zaposlenih je isplaćeno 106 miliona dolara.

Otvaranje kancelarije DFC-a osim ekonomskih može imati i geopolitičke motive. Prema mišljenju Ivana Nikolića, saradnika Ekonomskog instituta, odluka da se kancelarija DFC-a locira u Beogradu pokazuje odlučnost SAD da pojača ekonomske i političke veze sa regionom, stvori mogućnosti za američke kompanije i konkretnije se suprotstavi sve većem uticaju Kine u regionu. 

„Kritike na račun globalnih investicija Pekinga, uključujući i njegovu inicijativu Pojas i put, naglo su porasle u Vašingtonu poslednjih godina, čineći važnu dimenziju kinesko-američkog rivalstva. Mnoge zemlje u razvoju u Aziji, Africi, odnedavno i Evropi, čak i Latinskoj Americi, profitirale su od priliva kineskog novca koji im pomaže da jeftinije i sa manje ograničenja finansiraju projekte. 

Činjenica je da američko finansiranje nije u toj meri efikasno i ne može Kinezima parirati globalno ni po finansijskom kapacitetu, jer je obim sredstava za infrastrukturu u projektu Pojas i put premašio 1,3 hiljade milijardi dolara. Prema tvrdnjama menadžmenta DFC-a, Kinezima se konkuriše višim standardima i boljim krajnjim rezultatom“, napominje Nikolić. 

On objašnjava da DFC-ovi projekti moraju proći finansijske, ekološke i socijalne analize uticaja kako bi se osiguralo da ispunjavaju međunarodno priznate standarde. „Čak i u regionu Zapadnog Balkana mnoge komunalne službe i drugi potencijalni primaoci zajma ne ispunjavaju uslove zbog nedostatka kreditne sposobnosti. Zbog strožih socijalnih i ekoloških standarda, kreditiranje DFC-a neizbežno će ostati sporije, što će odvratiti neke investitore. Suprotno tome, kineske banke i kompanije imaju tendenciju da budu sa blažim standardima, neprozirnim ugovorima i često odobravaju projekte bez praktikovanja dužne pažnje. DFC je napokon opipljiva alternativa kineskom centralizovanom ekonomskom modelu. Ali, da bi maksimizovali svoj uticaj, SAD moraju podstaći, s jedne strane, zemlje da se otvore za privatne investicije, a s druge strane i same privatne investitore da ozbiljno ulažu u te zemlje. Ako posmatramo izolovano, u regionu Zapadnog Balkana u poslednje dve decenije očigledno je to ulaganje izostalo. Taj propust je iskoristila Kina“, ističe Nikolić. 

Da li će do realizacije svih ovih ambicioznih planova i doći, može zavisiti od politike. Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Ljubodrag Savić ocenjuje da treba videti kakav će biti stav nove administracije u SAD prema ovim projektima u regionu.

„Moguće je da će biti privatnih američkih investicija u budućnosti. Poslednja velika kompanija koja je došla u Srbiju je Behtel, koji će graditi Moravski koridor. Ali takođe je izabran i novi predsednik SAD i ostaje da se vidi kakve planove za region ima nova administracija“, oprezan je Savić. 

Neslavni slučaj „Putnik“ 

Jedan od razloga zašto dugo vremena američke investicije nisu bile prisutnije u Srbiji je i slučaj privatizacije Putnika od strane firme Uniworld holdings ltd. (UHL) 2003. godine. Ova kompanija je svoju investiciju osigurala kod Korporacije za privatne strane investicije (OPIC) iz koje je 2018. nastao DFC. Agencija za privatizaciju je 2005. godine raskinula ugovor o privatizaciji i mada je UHL dobio na međunarodnoj arbitraži, nije mogao da naplati potraživanje od Srbije. Zato je naplatio od OPIC-a gde je osigurao investiciju, a potraživanje od Vlade Srbije je preuzela američka vladina agencija OPIC. OPIC je dugo pokušavao da naplati potraživanje od države, zbog čega je Srbija kao investiciona destinacija stekla lošu reputaciju, posebno kod američkih investitora.

Šta je namera „mini-Šengena“

Jedna od važnijih stavki u Vašingtonskom sporazumu je i osnivanje tzv. mini-Šengen zone na Zapadnom Balkanu, koja bi olakšala promet robe i kretanje ljudi između država. Mini-Šengen, koji ima perspektivu da obuhvati najmanje pet zemalja, za sada obuhvata samo tri zemlje (Srbija, Makedonija, Albanija). Dok jedni misle da je ovo čisto politički pokušaj i faktički izolacija zemalja koje nemaju perspektivu ulaska u Evropsku uniju, uz dodatak da će to samo olakšati šverc i razne nezakonite aranžmane, drugi se nadaju da to predstavlja dobar pokušaj povezivanja regionalnih potencijala kako bi se podigao GDP i nivo zaposlenosti svih zemalja učesnica.

Nebojša Savić, profesor FEFA fakulteta, zastupa ovo drugo mišljenje: „Nedavno je osnovan RCEP (Regional Comprehencive Economic Partnership), to je najveći sporazum o slobodnoj trgovini u istoriji. Obuhvata 15 zemalja iz Azije i Australiju, koje čine skoro trećinu svetske privrede. U njemu za sada nema SAD i Indije. Suština ove regionalne integracije je kreiranje novih lanaca vrednosti i lanaca dobavljača prilagođenih novim okolnostima. Svet se ubrzano prilagođava i ti procesi treba da budu deo regionalnih inicijativa i u našem okruženju.

Za naš region je veoma značajno da jačaju procesi ekonomske integracije jer se radi o regionu sa mnogo političkih tenzija, pa bi ovo mogao da bude put za rešavanje nagomilanih problema. Poseban problem, koji proističe i iz nivoa razvijenosti regiona, jeste nizak nivo razvijenosti infrastrukture, a ona je uslov za razvoj malih i srednjih preduzeća koja bi mogla da budu okosnica razvoja. Kako ovaj region ima veoma povoljne uslove za razvoj klastera u oblasti turizma, zdrave hrane i ICT-a, razvoj fizičke i logističke infrastrukture, pre svega puteva, ICT infrastrukture i administrativne infrastrukture je od presudnog značaja“, zaključuje Savić.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara