Ima se, može se, je li tako?

Kad naiđu teška vremena, posebno u dva uzastopna talasa – prvo korona, pa rat u Ukrajini, državi je potreban novac. Na stranu bogate evropske zemlje, one će se nekako snaći, imaju novca, nego da mi vidimo kakva je situacija sa Srbijom.

Dobru i detaljnu analizu uradio je Fiskalni savet o tome kako je država Srbija trošila u koroni i sa čim sad čeka ovu inflatornu i energetsku krizu, koja vrlo izvesno nailazi. Srbija je opravdano sprovodila mere za zaštitu privrede i stanovništva, kao i druge zemlje, i to nije sporno. Ali jeste sporno kako ih je sprovodila.

Prema podacima – dosta loše. Mere su bile suviše neselektivne i samim tim neracionalne. Računajući i tekuću godinu, na antikrizne kovid mere ukupno je potrošeno 5,4 milijarde evra. Fiskalni savet konstatuje da smo mogli da potrošimo dve milijarde evra manje, a da postignemo slične efekte.

Pored trošenja za zdravstveni sistem u koji decenijama nije dovoljno ulagano pa je sada moralo, i za podršku pogođenom delu privrede, što je takođe moralo da bi ta preduzeća opstala, veliki novac potrošen je na neselektivnu pomoć i preduzećima kojima to nije bilo potrebno, a još više na „helikopter mani“ svim punoletnim građanima – po sto evra, pa po 50, pa po 30, pa penzionerima, pa mladima, ko će to sve da upamti. Na to „bacanje iz aviona“ se doslovno slupalo blizu 1,9 milijardi evra, bez vidljive svrhe i efekata; da se dalo samo socijalno ugroženim građanima, što bi bilo jedino ispravno, bilo je dovoljno 500 miliona evra. Tako su radile ostale zemlje Centralne i Istočne Evrope.

Skoro svi ekonomisti, počev od Fiskalnog saveta, upozoravali su da se novac ne rasipa, da je to štetno po državu, ali su predstavnici vlasti bili uporni i čak tvrdoglavi; objašnjenje nisu dali, ali su povećali zaduživanje zemlje. A moglo se uštedeti milijardu i po evra od isplata građanima i još oko 500 miliona od isplata privredi. Dakle, sa ekonomskog stanovišta i sa stanovišta državnog interesa, dve milijarde evra otišlo je uludo.

Ali ako ukalkulišemo ključni motiv, a to je održanje vlasti, onda je sve jasno. Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali, kreatori i promoteri ovih mera, potrošili su, dakle, najmanje milijardu i po evra da „podmažu“ sve segmente stanovništva za dve ture izbora i još oko 500 miliona evra za pomoć privredi kojoj pomoć nije bila potrebna. Što je to iz zaduženja, ko će da zna, a koga i briga. Računali su, pamet birača ne doseže dotle. Izbori su pokazali da su, izgleda, bili u pravu.

Da je Srbija pametnije i odgovornije ulagala, mogla je te dve milijarde evra da investira u energetiku: da održava EPS umesto što ga je uništavala, mogla je da za 385 miliona evra izgradi termoelektranu Kolubara B od tog novca, bez Kineza, da proširi skladište gasa u Banatskom Dvoru i da ga na vreme napuni jeftinijim gasom.

Ništa od toga nije urađeno, novac je potrošen, a zemlja se našla u teškoj energetskoj situaciji. Osim poskupljenja gasa na svetskom tržištu zbog rata u Ukrajini, za šta nismo krivi, vlast je uspela da skoro uništi najmoćniju domaću kompaniju – Elektroprivredu Srbije. Umesto da izvozimo struju, mi je uvozimo, silni novac se na to troši i računa se da će vanredni trošak na uvoz struje i gasa za prošlu i ovu godinu da košta dve milijarde evra. Sa one dve milijarde evra već ulupane u „helikopter mani“, to je neplanirani i nepotrebni minus od fantastičnih četiri milijarde evra.

Toliko košta neodgovornost vlasti koja je dobila mandat da nas i dalje vodi. Kad smo kod neodgovornosti, da dodamo samo još jedan detalj: u poslednjih deset godina Republika Srbija je iz budžeta isplatila oko milijardu evra za kazne i penale za izgubljene sporove pred sudovima i međunarodnim arbitražama. Samo ove godine na ime isplate kazni i penala u budžetu je predviđeno čitavih 280 miliona evra. Crvenu lampicu pali podatak da je do pre 10 godina taj trošak iznosio 40 miliona evra godišnje. Dakle, povećan je čak sedam puta!

A zašto Srbija toliko gubi međunarodne sporove? Stručnjaci kažu – zbog loše ugovorenih poslova sa stranim investitorima, iza čega često stoji nestručnost, neznanje, politički uticaj ili korupcija. Ili sve zajedno. Arbitražni sporovi gube se i zbog loše postavljanog slučaja u konkretnim sporovima. Znači opet nestručnost ili prokleta korupcija. I povrh svega, u budžetskoj dokumentaciji ne postoji nikakav prikaz tih troškova. Nema plana realizacije, nema objašnjenja namene, niti detalja o isplatama iz protekle godine.

Ako je ovo domaćinsko poslovanje i ako se ovako vodi država, onda nije ni čudo što nam je javni dug premašio 30 milijardi evra i što smo jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope. Ali i to je u redu – za to smo glasali. Ko nam je kriv što „nismo znali“.