Antičke drame i zavrzlame Drugog svetskog rata

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Istina o smrti Lole Ribara

*Lola do pogibije, iako je znao,  nije bio rekao ocu da je tokom leta, na Sutjesci, poginuo i njegov brat Jurica. Pred samo Drugo zasedanje AVNOJ-a dr Ribaru  je vest o smrti obojice sinova saopštio Tito

Pogibija Ive Lole Ribara, izvan političkih i ideoloških nazora  – već samo u ljudskom i porodičnom smislu – uporediva je sa velikim antičkim tragedijama. Poginuo je 25. novembra 1943, samo četiri dana pred Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu kojim je (kao i osnivanjem Kraljevine SHS 25 godina ranije), predsedavao njegov otac, dr Ivan Ribar.

Ali, Lola je bio i višemesečni „vlasnik“ jedne teške porodične tajne koju još nije bio rekao ocu: da je tokom leta, na Sutjesci, poginuo i njegov brat Jurica. Tako je sam Tito dr Ribaru pred zasedanje saopštio vest o smrti obojice sinova. U međuvremenu njihovu, majku koja se bila sklonila u Srem, zaklale su ustaše. 

U publicistici, veoma sklonoj teorijama zavere, bilo je mnogo spekulacija o smrti Lole Ribara, među kojima dominira ona da je bio žrtva izdaje. Neobične okolnosti samog događaja, dostojne nekog fantastičnog filmskog scenarija, možda su tome doprinele. Lola je bio na čelu delegacije koja je trebalo da otputuje preko Barija u Kairo na prvi susret sa saveznicima. Za poletanje je određeno Glamočko polje, tada čvrsto u rukama partizana. Ali, pošto je Glamoč bio potpuno razrušen, misija je boravila u Livnu i svakog dana nekim starim kamionom odlazila do Glamočkog polja da čeka saveznički avion koji danima nije stizao.

U memoarskoj knjizi Mire Šuvar „Vladimir Velebit – svjedok historije“ objavljenoj nekoliko godina pred smrt, o svemu svedoči ovaj prvi Titov diplomata, veoma respektabilni u međunarodnim okvirima  i nimalo ortodoksni dr Vladimr Velebit.  

Jednog dana se na Livanjsko polje spustio laki bombarder hrvatskog domobranstva „dornier“, čija je posada odlučila da pređe u partizane, pa je Lola pitao pilota da li bi on mogao da ih prebaci u Bari. Pilot je potvrdio, Tito se složio, ali „kapetan aviona smatrao je da, zbog mnogo većeg opterećenja (putnika) ne bi mogao poletetjeti s Livanjskog polja, koje je bilo raskvašeno, već da putnike treba ukrcati na Glamočkom polju“.

Misija je starim kamionom otišla do Gamočkog polja da tamo sačeka avion koji, kad je sleteo, nije ugasio motore da bi se što pre krenulo dalje. 

Velebit, takođe član delegacije, svedoči: „No, kako je bivši domobranski ’dornier’ letio sa svježe nacrtanom zvijezdom petokrakom na trupu i krilima, oko njega se okupilo dvadesetak razdraganih ljudi da bi se fotografiralo za uspomenu. U oduševljenju nitko nije gledao u nebo i vidio njemački ’henshel’…, a zbog zaglušujuće buke upaljenih motora na našem avionu nismo čuli zvuk njemačkog. Posljedice su bile strašne: poginuli su Lola, nekoliko naših boraca i dvojica savezničkih oficira. Ja sam pukim slučajem ostao živ, spasilo me je to što sam se bio smjestio u repu aviona, pa sam iskočio posljednji, kada su bombe već pale – ne na avion, nego kraj njega i usmrtile Lolu (koji je prvi iskočio iz aviona, na nesreću ravno pred te bombe) i ostale koji su bili kraj aviona. Posljednji je poginuo mehaničar i strijelac Petar Hercigonja, koji se hrabro vratio u ’dornier“ i počeo iz mitraljeza (na kupoli aviona) gađati njemački avion, dok ovaj jednim rafalom nije zahvatio i zapalio naš avion.“

Inače, Velebit u ovom svedočenju „priznaje“ i da  se zavukao u rep aviona ležeći dok je ispred sebe držao kofer sa novcem dobivenim od Kominterne. Što je tema za neku novu priču.

Nastavak teksta možete pročitati u 69. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.