Bez investicija propadamo

Država je izgubljna u nepotrebnoj birokratiji.
Državni vrh ne razmišlja o tome da zakone moraju pisati stručna lica, a
ne timovi stranačkih ljudi. Mi razumemo da angažovanje stručnjaka košta i
da je Srbija u dugovima, ali bi se na taj način izbegle posledice,
kojih smo sada svedoci, a to je propadanje industrije

Sektor građevinarstva je trenutno u najtežoj situaciji u poslednjoj
deceniji, čemu su doprineli pad kupovne moći stanovništva, globalna
ekonomska kriza, ali i slaba pomoć države u privlačenju investicija u
isplative infrastrukturne projekte. Preduzeće za projektovanje,
inženjering i konsalting „ARC” iz Beograda, osnovano je  1993. godine i
prvi put je, posle 20 uspešnih godina rada, imalo negativan bilans u
prošloj godini, a do kraja ove godine će možda i „zakucati“ na vrata
biroa rada. O stanju građevinske industrije u Srbiji razgovarali smo sa
direktorkom firme Biljanom Petrović.

NE: Pad investicionih aktivnosti je uslovio prošle godine da posao u
svim segmentima privrede opadne za skoro 40 odsto, a iz samostalnog
Sindikata građevinarstva kažu da je time najviše pogođena upravo
građevinska industrija. Kako je to uticalo na vas, kakvo je stanje iz
vaše „stolice“?

ARC: Mislim da smo mi najbolji primer toga kakvo je današnje stanje u
ovom sektoru. Već polovinom prošle godine bili smo potpuno zatečeni
činjenicom da ćemo, posle dve decenije, imati negativan bilans. Nas je
to iznenadilo i zbog toga što smo baš prošle godine od Privredne komore
Srbije i britanske bonitetne agencije „Kofako“ dobili, takozvanu
ekselens licencu, koja se dodeljuje najboljem malom i srednjem
preduzeću. Iako je teška godina iza nas, našli smo načina da isplatimo
radnicima plate i doprinose, ali je naša budućnost, kao i mnogih kolega,
na „tankom ledu“. Ranijih godina je u ovoj firmi radilo više ljudi, ali
stanje sektora u kome poslujemo sada nam ne dozvoljava da u firmi bude
zaposleno više od četvoro. To je slika građevinske industrije u Srbiji –
iako imamo veoma kvalifikovan, stručan kadar, poslovni ambijent je
takav da se klijentela gubi, odnosno, investitori odustaju od ulaganja u
infrastrukturne projekte.

NE: Investicije su neophodne u svakoj grani privrede. Koliko je
Srbija sa svojim građevinskim sektorom povoljna za ulaganja u projekte?

ARC: Kod nas, kao i u celom regionu, situacija nikad nije bila gora.
Jedino se u Beogradu malo gradi. Građevinari odlaze na biro rada, na
kome provode dosta vremena, jer se skoro uopšte ne započinju novi
projekti. Spas nalaze u inostranim angažmanima, uglavnom u Rusiji ili
nekoj od arapskih zemalja gde se, činjenica je, dobro zarađuje, ali
toliki „odliv mozgova“, iako razumljiv, ne može da donese mnogo dobrog
Srbiji. Gubitkom stručnjaka, država gubi i šansu za razvoj i to je
scenario koji će se teško promeniti, ako stvari ostanu kakve sada jesu –
jednom rečju, loše. Što se tiče novih projekata, oni su poželjni i
neophodni, a da li su isplativi, to će samo vreme pokazati. Za sve je
potreban novac, a ulagači se plaše da „zavuku ruku u džep“ i investiraju
u našu zemlju. Ovo je, nažalost, razumljivo, jer je poslovan ambijent u
Srbiji veoma nestabilan. Suština problema je da je, po našem mišljenju,
država izgubljena u nepotrebnoj birokratiji i generalno u zakonima,
koji su u praksi često neprimenljivi. To i jeste posledica toga što
državni vrh ne razmišlja o tome da zakone moraju pisati stručna lica, a
ne timovi stranačkih ljudi. Mi razumemo da angažovanje stručnjaka košta i
da je Srbija u dugovima, ali bi se na taj način izbegle posledice,
kojih smo sada svedoci, a to je propadanje industrije. Manjkavosti
zakona se rešavaju podzakonskim aktima, ali je veliki problem to što je
za njihovo realizovanje potrebno nekad i po 18 meseci, pa je dobijanje
licence za određeni projekat nekad praktično nemoguće, a nijedan
investitor neće toliko dugo čekati na realizaciju. Zbog toga i ne čudi
pad investicija u Srbiji, posebno u našem sektoru.

Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“