Čuburska utopija u „La blejažu“

Klijentelu smo delili na „zavisnike“ – one koji ne izlaze iz dvorišta, „simpatizere“ manje-više redovne, „ljude sa obavezama“ koji nisu bili iz kraja, pa su žurili na autobus u 22 sata. Bili su tu i „radoznalci“, povremeni gosti što su pratili razvoj kafane, kao i „zalutali“ – naručioci kisele vode. A svi „kupljeni“ prevashodno ambijentom, nonšalantnim, kakva je bila i atmosfera

Paradoksalno, kao i većina stvari koja se dešava u Srbiji, period bombardovanja i napada pakta na našu državu, pre 18 godina, mnogi pamte kao jedan od najintenzivnijih, pa čak i najzanimljivijih u životu. Gre’ota je tako reći s obzirom na one silne izginule ljude i porušenu državu. 

Ali, baš kad je smrt tako opipljiva, više ceniš prave ljudske vrednosti: ljubav, deljenje, zafrkanciju. Međutim, ovo spoznaš tek kad prevaziđeš strah, za šta nema univerzalnog recepta. Nešto ti kvrcne u glavi i – slobodan si.

Meni je lično Milosrdni anđeo, kako smo mislili da se zove „kampanja“ napada iz vazduha, doneo inspiraciju za umetnički master-peace koji nikad potom nisam nadmašila. Ma kakvi, ni „prismrdela“ mu. Da podsetim o čemu je bila reč.

Povod za bombardovanje bilo je „etničko čišćenje“ Albanaca na Kosovu, a poslednja kap u čaši masakr u Račku koji naša strana do sada nije priznala. Bilo kako bilo, rat je počeo 24. marta  pre 18 godina zlokobnim zavijanjem sirena. Takve, za uzbunu, zvali smo „šizele“, a one za prestanak opasnosti „smirele“, dok smo se još na njih obazirali. Sećate li se?

Prva „šizela“ svakako je izazvala bar neku psiho-fizičku reakciju, pojačavanu raznim vizijama ratnog pustošenja koje je malo ko i od starijih današnjih sugrađana direktno doživeo. Zadojenoj pričama o „tepih“ bombama iz Drugog svetskog rata, s početka sam zamišljala da ćemo baš tako da skončamo.

Svet se ipak promenio od 1940-ih do praga novog milenijuma, kad su u modi uveliko bili projektili sa navođenjem ka (uglavnom) preciznim ciljevima, vojnim, industrijskim i političkim objektima. Sve je bilo poput vojne vežbe, sa uračunatom „kolateralnom štetom“ u ljudstvu i civilnim zgradama, zbog kojih nam je svaki trenutak delovao kao poslednji.   

Stoga smo pribegavali druženju.

Prvo mi je veoma prijalo što je baza bila naša kuća, u Stojana Protića na Čuburi (javna skloništa su bila prebukirana histeričnim penzionerima i roditeljima sa malom decom, pa stoga neuslovna za osećaj spokoja). Onda mi se smučila ta gužva, kao i mom pokojnom mužu Pakiju. A guka u želucu i dalje je pulsirala.

I tako, jednog jutra pred sam kraj marta, koji nikada nije bio tako sunčan i zelen, s gotovo letnjim temperaturama, otvorih prozor na trećem spratu i pogledah u komšijsko dvorište. Malo više nalik mini-deponiji, nego okolnim cvetnim baštama. Ili, da se ne uvrede domaćini – zapušteno u skladu sa nepostojanjem vlasništva nad datom parcelom, odnosno, statusom zaštićenog stanara sa logikom neulaganja „u tuđe“, makar tu 100 godina živeo.

„Laki, hoćemo li da pravimo kafanu“, doviknuh komšiji. Zašto ne iskoristiti potencijal brojnih gostiju, ili naprosto – izmestiti ih, takvom sam se nekakvom logikom vodila.

Laki se složio, iz ko zna kojih svojih razloga, i ne shvatajući šta će to da mu donese. Inače, on je bio otac jednog od nas troje budućih „ortaka“.

Tada je nas većina bila bez posla ili pod specijalnim režimom radnih obaveza. Spadala sam u prvu grupu, pa bih od sabajle prionula na čišćenje dvorišta. Uglavnom golim rukama i neprikladnim alatkama. Već prvo popodne priključila se Vera, čim je obavila dežurstvo na Radio Beogradu. Komad po komad šuta, busen po busen kopriva i korova, bezbroj standardnih otpadaka i onih koji su nekad, navodno, nečemu vredeli, i dvorište je prodisalo.