DECENIJA BEZ STRUČNE POMOĆI

O mentalnom zdravlju dva i po miliona dece i adolescenata u Srbiji brine svega 47 psihijatara, od kojih se više od polovine nalazi u Beogradu. I dok brojke Svetske zdravstvene organizacije upozoravaju da polovina svih mentalnih poremećaja počinje pre 14. godine, a čak dve trećine do 25. godine, nacionalna statistika svedoči da u proseku prođe deset godina od pojave prvih simptoma problema sa mentalnim zdravljem do traženja stručne pomoći i da samo trećina dece i mladih dobije pravovremenu dijagnostiku.

Autori UNICEF-ovog izveštaja „Stanje dece u svetu“ ističu da je potrebno 5,5 stručnjaka za mentalno zdravlje na 100.000 dece i adolescenata, što znači da Srbiji nedostaje najmanje još 45 dečjih psihijatara.

I dok podaci izvedeni iz poslednjeg UNICEF-ovog istraživanja o višestrukim poremećajima dece i žena (MICS 6) svedoče da pet odsto dece u našoj zemlji ima neku razvojnu smetnju ili poremećaj, Bojana Jevtović iz Programa za razvoj mladih i adolescenata kancelarije UNICEF-a u Srbiji skreće pažnju na činjenicu da podaci Nacionalnog istraživanja psihijatrijskih smetnji u vreme pandemije, iz 2022. godine, pokazuju da su kod adolescenata uzrasta 18 do 25 godina najučestaliji anksiozni poremećaji (5,7 odsto), poremećaji raspoloženja (4.3 procenta) i poremećaji usled upotrebe alkohola i droga (19 odsto).

„Studija o uticaju kovida-19 na porodice sa decom koju je sproveo UNICEF u Srbiji pokazuju da se kod 18 odsto dece i mladih mentalno zdravlje pogoršalo tokom pandemije, a posebno su zabrinjavajuće navike i ponašanje adolescenata u vezi sa traženjem zdravstvene pomoći – čak 47 procenata njih smatra da mladi ne traže pomoć jer je to znak slabosti i plaše se osude. Jedan od najvećih izazova jeste nedostatak profesionalaca, koji su neophodni kako bi se pružila kvalitetna i prilagođena podrška deci i mladima, a to najbolje ilustruje podatak da trenutno imamo samo 47 dečjih i adolescentnih psihijatara u Srbiji, a potrebno je duplo više“, kaže ona.

Tokom 2023. godine UNICEF je značajne napore usmerio ka razvoju inovativnih i prilagođenih usluga za decu i mlade u različitim sektorima. To uključuje, kako navodi Bojana Jevtović, paket minimalnih usluga za mentalno zdravlje i psihosocijalnu podršku mladih, telezdravstvene usluge za mentalno zdravlje i psihosocijalnu podršku mladih u sektoru zdravstva i socijalne zaštite, i usluge zasnovane na zajednici u saradnji sa organizacijama mladih.

„Ovaj projekat trenutno se testira u pet opština, s ciljem da se premosti jaz u postojećem sistemu usluga i mladima osigura pristup različitim oblicima psihosocijalne podrške. Do sada je obučeno preko 210 stručnjaka iz oblasti obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite koji su pružili podršku za preko 450 mladih“, kaže ona.

ELEKTRONSKI UREĐAJI KAO OKIDAČ

Od 47 psihijatara za decu i omladinu u Srbiji, čak šest radi na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, a dr Roberto Grujičić, psihijatar sa Klinike za decu i omladinu te zdravstvene ustanove, kaže da su u dečjem uzrastu najčešći poremećaji iz spektra autizma, intelektualnog razvoja, poremećaji pažnje i hiperaktivnosti, kao i poremećaji separacione anksioznosti.

U dečjem uzrastu, objašnjava on, veoma su retki ozbiljni psihijatrijski poremećaji, kao što su depresije ili psihoze – njihova prevalenca raste od devete godine života.

„U ranim godinama prvo se javljaju anksiozni poremećaji – fobije, tikovi i strahovi. Depresija se veoma retko javlja u ranom uzrastu i počinje da se dijagnostikuje tek oko devete, desete godine života, ali treba razumeti da se depresija kod dece značajno razlikuje u odnosu na depresiju kod odraslih kod kojih dominira tuga, melanholija, pad interesovanja za svakodnevne aktivnosti i negativne misli. Depresivna deca su nemirnija, agresivnija, impulsivnija i burnije reaguju na zahteve roditelja, počinju da se povlače od društva i u sebe…“, kaže Grujičić i dodaje da na pitanje koje često stiže na adresu psihijatara: „Kako da primetim da dete ima neki problem?“, odgovor glasi – svaki roditelj koji dobro poznaje svoje dete zna kada ono postane potpuno drugačije u odnosu na pre mesec dana.

„Ako dete ’preko noći’ promeni ponašanje, to je znak da se nešto dešava u njegovom svetu na šta roditelj treba da obrati pažnju. Pad školskog uspeha takođe je signal da se nešto dešava, jer nijedno dete neće bez razloga popustiti u školi i povući se od vršnjaka. Loše ocene jesu razlog da roditelj potraži pomoć, ali ne mora svako dete da se vodi kod psihijatra – razgovor sa psihologom ili pedagogom takođe može biti lekovit“, ističe naš sagovornik.

Grujičić kaže da je dečjih psihijatara veoma malo i uglavnom su koncentrisani u velikim gradovima – pre svega u Beogradu i Novom Sadu, a potom u Nišu i Kragujevcu. U ostalim gradovima postoji jedan ili nijedan stručnjak za mentalno zdravlje najmlađih.

Donedavno je Crna Gora bila bez ijednog dečjeg psihijatra, pa su mališani iz te zemlje dolazili na pregled i lečenje u Srbiju. Veliki problem sa brojem stručnjaka ima i Republika Srpska, pa se i deca iz te zemlje često leče u našoj zemlji. U suštini, rezimira naš sagovornik, centri dečje psihijatrije naše zemlje jesu Institut za mentalno zdravlje i Klinika za psihijatriju za decu i omladinu.

Iako lekari primećuju porast broja dece sa autizmom i mališana sa poremećajem pažnje i hiperaktivnosti (koja su se nekada zvala nemirna i nevaspitana deca), još uvek nisu sigurni da li je taj porast rezultat zaista povećanog broja poremećaja ili njihove bolje dijagnostike.

Činjenica je, kaže naš sagovornik, da se u poslednje dve, tri decenije beleži porast broja dece sa poremećajem pažnje i hiperaktivnosti (ADHD sindrom), ali ozbiljne studije i praksa svedoče da ovaj poremećaj pre svega imaju deca koja su izložena elektronskim uređajima – to su ona deca koja preko šest sati dnevno gledaju televiziju ili igraju igrice.

„Kada vidim dete sa ADHD-om koji je uznapredovao do te mere da je neophodno lečenje, više ne pitam da li je, već koliko sati je dnevno bilo izloženo elektronskim uređajima. Mi najčešće nismo prva adresa na koju dolaze roditelji dece sa ovim problemom – njima su prethodno logopedi i defektolozi objasnili u čemu je problem, ali kada dete pođe u jednu veoma strukturisanu školsku sredinu u kojoj se precizno zna trajanje časa i odmora, i to iz vrtića ili porodice u kojima nije bilo nikakvih pravila ni strukture dana i u kojima se ono samo igralo, nastaje problem. Veoma je teško raditi sa školskom decom, jer je najintenzivniji period života između rođenja i šeste godine života. Sva deca koja su bila prekomerno izložena elektronskim uređajima imaju problema sa motorikom, crtanjem i agresijom, a ako se to ne reši na vreme, u pubertetu nastaje haos“, objašnjava dr Roberto Grujičić.

PORAST BROJA MALIŠANA SA PROBLEMIMA

Podaci Zavoda za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju „Dr Cvetko Brajović” govore da skoro trećina dece mlađa od tri godine ima teškoće u psihofiziološkom i govornom razvoju, a iz godine u godinu povećava se broj mališana koji imaju problema sa mucanjem, školskim postignućem, pažnjom, hiperkinetičkim i poremećajima iz autističnog spektra.

Zbog toga ne treba da čudi podatak da se svake godine primi oko 2.500 novih pacijenata i uradi skoro 50.000 pregleda i terapijskih tretmana, dok u stacionarnom odeljenju zavoda u  Lipovici, na intenzivnom petnaestodnevnom tretmanu namenjenom pacijentima sa različitim poteškoćama u psihofiziološkom i govorno-jezičkom funkcionisanju, boravi oko 650 dece i odraslih iz cele zemlje.

Iako ne postoje egzaktni podaci o broju mališana sa autizmom, brojke govore da je od 2017. do 2021. godine preko 4.000 dece sa razvojnim smetnjama u Srbiji hospitalizovano radi bolje dijagnostike, a svako peto imalo je neki oblik autizma.

Od sredine 2022. godine, kada je počelo prijavljivanje u Registar dece sa smetnjama u razvoju, do 2. aprila ove godine, kada se obeležava Svetski dan autizma, u Srbiji je evidentirano 895 dece sa autizmom – četiri puta više dečaka nego devojčica. Nažalost, iskustvo stručnjaka koji rade sa ovim mališanima govori da se dete sa poremećajem autističnog spektra u proseku „šeta“ dve godine kroz zdravstveni sistem dok mu se ne pojavi prava dijagnoza.

Kada su u pitanju mentalni poremećaji kod dece, rodno senzitivna statistika govori da se u  specijalnim školama za decu sa smetnjama u razvoju nalazi skoro duplo više dečaka nego devojčica.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku objavljeni u knjizi „Žene i muškarci u Srbiji 2020. godine“ govore da se u osnovnim školama za decu sa smetnjama u razvoju nalazi čak 2.948 dečaka i samo 1.546 devojčica. Slična situacija je i u specijalnim srednjim školama za decu sa smetnjama u razvoju – u njihovim klupama sedi 1.312 dečaka i 807 devojčica.

Dr Nenad Glumbić, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, kaže da su svi oblici intelektualne ometenosti nešto češći kod dečaka, a to važi i za disfazije (probleme u govoru), disleksije (probleme u učenju čitanja) i disgrafije (jezički poremećaj koji se manifestuje lošim motoričkim oblikovanjem slova).

„Većina neurorazvojnih poremećaja je prisutnija kod dečaka, a autizam je četiri puta češći kod dečaka nego kod devojčica. Ne zna se uzrok ove polne neravnoteže, ali se znaju riziko-faktori za nastanak ovog razvojnog poremećaja. Prvi je nasleđe – muški fetusi su osetljiviji od ženskih, a čuveni razvojni psiholog Sajmon Baron Koen, koji vodi Centar za istraživanje autizma pri Univerzitetu u Kembridžu, postavio je hipotezu da u ranom embrionalnom razvoju zbog disbalansa u hormonima češće dolazi do razvoja autizma kod dečaka. Klinička slika autizma je drugačija kod dece različitih polova – dok su devojčice ekstrovertnije i malo neobičnije u odnosu na svoje vršnjakinje, dečaci su introvertniji i češće odbijaju svaki kontakt sa okolinom. Drugim rečima, oni češće imaju klasičnu kliničku sliku autizma nego devojčice“, zaključuje dr Glumbić.