Direktorske ofšor firme

Za posmatrača sa strane, potpuno je neshvatljivo kako je država tolerisala tako masovnu manipulaciju gde su stotine hiljada ljudi, vlasnici akcija, potpuno obespravljene i ostavljene na milost i nemilost direktorima i to uglavnom iz prethodne političke garniture. Možda je odgovor na to pitanje u prikrivenoj moći koju je ta nomenklatura socijalističkih direktora zadržala kontrolišući najvrednije firme i njihove novčane tokove.

Zakon o privatizaciji iz 2001. godine prekida „internu“ podelu i uvodi prodaju kapitala.
Otvaranje zemlje prema Zapadu kao posledica političkih promena u oktobru 2000. godine podrazumevalo je u ekonomskoj sferi intenzivnu saradnju sa MMF-om i Svetskom bankom, pošto sa potpuno „ispražnjenim“ deviznim rezervama i u situaciji bankrota na međunarodnom tržištu kapitala usled sankcija Srbija, odnosno tadašnja Jugoslavija i nije imala veliki manevarski prostor. Zajmovi za finansijsku podršku koje je dala Svetska banka podrazumevali su i da se deo tih sredstava iskoristi za tehničku podršku sprovođenju privatizacije. Prihvatanjem aranžmana sa MMF-om 2002. godine privatizacija je „zacementirana“ i kao jedna od obaveza ekonomske politike države – praćenje performansi privatizacije bilo je deo aranžmana sa MMF-om. Otpis dela dugova Pariskog kluba bio je uslovljen pozitivnim okončanjem trogodišnjeg stendbaj aranžmana sa MMF-om

Kašnjenje Srbije u tranziciji privrede u odnosu na druge istočnoevropske države pružilo je priliku da se iskoriste iskustva ostalih država i da se izbegnu greške koje su bile prisutne u dotadašnjim postupcima u nekadašnjim socijalističkim državama. Stručnjaci Svetske banke imali su ključnu ulogu pri definisanju privatizacionog modela. Upravo je njihov zaključak, na osnovu iskustva iz drugih socijalističkih privreda, bio da se ne primeni masovna podela akcija, već da se prodajom većinskog paketa vlasništva dođe do identifikacije vlasnika, koji odmah preuzima upravljanje i treba da investira svež kapital.

Po Zakonu o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine (što je objašnjeno u prethodnom broju „Nove ekonomije“) privatizovano je 777 najboljih društvenih preduzeća, knjigovodstvene vrednosti preko četiri milijarde maraka (prema podacima iz 2002. godine). Današnja knjigovodstvena vrednost bila bi znatno veća – revalorizacija kapitala primenjivala se sve do 2004. godine – a inflacija tada nije bila mala. Rezultati dotadašnje primene ZOST-a takođe nisu bili nimalo ohrabrujući – u najvećem broju preduzeća je konzervirano samoupravljanje. Ekonomske performanse tih preduzeća nisu se pokazale naročito pozitivnim, ni do 2001. godine, a ni posle u poređenju sa preduzećima privatizovanim od 2001. godine (zaostajala su u odnosu na preduzeća sa većinskim vlasnikom).

Krajem juna 2001. godine donet je set zakona kojima je definisan novi model privatizacije koji se zasnivao na prodaji većinskog paketa (70% akcija). Predviđena su dva modela prodaje: tender kao složeniji postupak prodaje i aukcija kao brži i efikasniji postupak primereniji za manje firme.

Preduzeća privatizovana po ZOST-u „puštena su na tržište“ – kojeg nije bilo
Za preduzeća privatizovana po ZOST-u zakonodavac je predvideo slobodnu trgovinu svim akcijama koje su podeljene bez naknade – više nije bilo neophodno čekati pet godina da se „oslobode“ sve akcije za trgovinu. Akcije koje su pripale Akcijskom fondu (AF) i PIO fondu, prodavao je Akcijski fond na osnovu naloga koji je davala Agencija za privatizaciju koja je dobila i zadatak da okonča državno vlasništvo u tim preduzećima. Prodaja paketa iz AF takođe je bila pod lupom MMF-a u okviru stendbaj aranžmana. MMF i Svetska banka insistirali su na što bržoj prodaji paketa AF i Agencija je redovno izveštavala MMF o prodaji tih paketa.

Iako je država zadržala od 10% pa do 40% i više kapitala, u skladu sa zakonom AF nije imao pravo glasa, tako da nikakav nadzor države nad tim preduzećima nije postojao. Takvo rešenje je bilo logično, pošto država nije upravljala ni sa preduzećima sa 100% društvenim kapitalom, već su to činili radnici preko skupština preduzeća (ostatak samoupravljanja). Alternativa u prisustvu AF na skupštinama akcionara i postavljanje članova upravnih odbora od strane države u te firme dovelo bi do de fakto etatizacije tih 777 preduzeća (jer bi država sa 40% akcija uz odsustvo bilo kojeg većeg akcionara dominirala u potpunosti u skupštini i upravnom odboru), a za to nije bilo ni resursa ni političke volje. Loše strane su bile da je preduzećima omogućeno da raznim manipulacijama razvodne državni deo kapitala (dokapitalizacijama, opterećenjem kreditima, prodajom ključne imovine i slično), pa je početkom 2005. godine, izmenama zakona o AF, uvedeno pravo glasanja AF u precizno određenim situacijama na skupštinama akcionara kako bi se upravo sprečavale te radnje.

Nastavak teksta možete pročitati u 47. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“