Cilj je stabilno snabdevanje gorivom
MOL grupa prisutna je u Srbiji pune dve decenije. Za to vreme, kompanija se razvila u jednog od vodećih učesnika u trgovini naftnim derivatima, ali se kao i svi ostali, u poslednjih nekoliko godina suočava s...
Ne spadam u one koji misle da je u Srbiji moguć koncept da postoje jake državne firme koje će da vode profesionalni menadžeri. Imamo mi istoriju u tom pogledu koja nije baš dobra. Puno smo mi para pogubili, milijarde i milijarde dinara, jer je država bila vlasnik preduzeća, banaka… Taj profesionalni menadžer će pre ili kasnije postati žrtva neke politike. Onog momenta kada se uđe u to i počnu se praviti kompromisi, ne ostane ništa od profesionalnosti
O tome ko je bolje prošao sa zakonom o kreditima u švajcarcima, da li je država trebalo da plaća bilo šta i da li je samoregulacija banaka moguća u Srbiji, za „Novu ekonomiju“ govori predsednik IO Rajfajzen banke Zoran Petrović.
Pre nekoliko dana Vlada je usvojila leks specijalis kojim se regulišu stambenih krediti u švajcarskim francima. Kako smo, čuli pregovori su bili napeti. Da li ste zadovoljni zakonom?
Manje razloga za zadovoljstvo imaju banke zbog otpisa dela imovine. S druge strane, konverzijom ovih kredita u evro, ograničeni su budući rizici koji bi postojali za građane, banke i državu da su ovi krediti ostali vezani za klauzulu u CHF. Mi možemo da budemo zadovoljni time što država nije „išla đonom“ na nas. To je uradila zato što nas uvažava kao partnera u razgovorima i zato što je želela da sačuva dobru investicionu klimu. Očigledno da i njima nije odgovarao bilo kakav rat sa bankama koji bi se završavao po međunarodnim arbitražama, a znate da Srbija nema baš najbolju istoriju na tim arbitražama. Mislim da su najbolje prošli korisnici kredita koji su imali valutnu klauzulu u švajcarskim francima. Oni su dobili mogućnost da im se otpiše 38 odsto preostalog duga, a zateznu kamatu banke će da otpišu, tako da je otpis i veći od 38 odsto. Napravili su najbolji dil u regionu. Nezadovoljan sam zbog toga što ugovori koje budemo zaključivali sa klijentima neće imati snagu sudskog poravnanja.
Od tog otpisa duga 23 odsto će podneti banke, a 15 odsto država. Da li je po vašem mišljenju trebalo država, odnosno poreski obveznici ovde išta da plaćaju?
To je kontroverzna tema. Prvo, država se u celu priču uključila onog momenta kada je odlučila da subvencioniše ove kredite i kada je takve kredite osiguravala preko Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. Zato sam 2015. godine, kada je NBS izašla sa četiri modela, zagovarao da u jednom od tih modela prema kom je banke trebalo da ponude konverziju kredita u evro po kursu pet odsto povoljnijem od tadašnjeg, da i država to uradi preko NKOSK kako bismo napravili atraktivniju ponudu i kako bi više klijenata prihvatilo takav model. Hteo bih da napomenem da su ti krediti bili potpuno legalni i u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o deviznom poslovanju. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga je donet znatno kasnije, tj. 2011. godine. Nikakva naknadna pamet, pa ni stav Vrhovnog kasacionog suda to ne može da promeni. Pošto je država već bila uključena u te kredite, onda mislim da to jeste argument zašto je i sada trebalo da se uključi.
Druga stvar je da postoji interes za poreskog obveznika da se ovo sada reši. Interes je da ako već treba nešto da platim, bolje da danas platim manje nego kasnije da me košta više. Skoro 90 odsto ovih kredita je osigurano kod NKOSK. Poreski obveznici možda nisu svesni, ali oni i danas plaćaju. Plaćaju preko NKOSK za one kredite koje klijenti više ne mogu da otplaćuju i banke proglase dospelim i u evrima i u švajcarcima. Mislim da je za poreskog obveznika bolje da se stavi ključ u bravu i da se odstrani potencijalni rizik koji bi se mogao desiti ako bi sutra opet ojačao franak i masovnije se ti krediti prestali otplaćivati. Pitanje je sada računice koliko taj trošak zaista treba da iznosi. Pripadam kampu liberalnih ekonomista i smatram da ono što kao pojedinac ugovarate sa bankom, to je vaš odnos sa finansijskom institucijom kod koje ste uzeli kredit. Država je tu samo da propiše „pravila igre“ i da tačno znate i vi i banka kako ćete i gde ćete da završite ako poštujete ili ne poštujete ta pravila. A ako iz toga proizađu nekakvi socijalni problemi, to se rešava socijalnom politikom.
Moram da primetim da povodom ovog zakona ima komentara da država pomaže bankama. To naprosto nije tačno, jer sa stanovišta krajnjeg korisnika, 23 odsto dolazi od banaka, a 15 odsto od države.
Poslednjih nekoliko godina imamo veliki broj preuzimanja banaka. Šta se to dešava?
Ako ste banka koja ima dva ili tri odsto učešća i kada nemate dovoljan broj klijenata, ne možete da pravite biznis, naročito ako su kamate na istorijski niskom nivou. Onda se postavlja pitanje možete li da zaradite svojim vlasnicima odgovarajući prinos na kapital, koji bi za zemlju kao što je naša, koja je ispod investicionog kreditnog rejtinga, trebalo da bude dvocifren. Konsolidacija traje već duže vreme, ali je ranije bilo manje kupaca. Danas ih ima malo više, tako da je ta konsolidacija prirodna stvar.
Ali zašto uopšte nema velikih globalnih igrača, američkih, britanskih, nemačkih?
Mislimo da smo centar sveta. Možda i jesmo u košarci, ali definitivno u ekonomiji nismo. Naš BDP po stanovniku je veoma nizak, svega oko 55% proseka zemalja CIE. Mi smo mala ekonomija sa relativno skromnom kupovnom moći potrošača i malom populacijom koja se smanjuje i veliki igrači nisu zainteresovani za ovo tržište. Oni traže veća tržišta. S druge strane, tržišta poput našeg su interesantna za regionalne igrače i zbog konvergencije prema EU.
U junu se najavljuje tender za Komercijalnu banku. Da li je Rajfajzen banka zainteresovana za kupovinu?
Ne mogu da govorim u ime mojih akcionara, ali mogu da ponovim ono što je rekao šef RBI grupe Johan Štrobl, da imamo interesovanja da učestvujemo u procesu privatizacije Komercijalne banke.
Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
