Dve istorije sa dve strane rova

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Dve i po ženidbe Kraljevića Marka

* Jelena je posle dva braka sa Markom imala još dva, poslednji sa moćnim albanskim vlastelinom Đin Bua Spatom

Da li iko može lako da se seti pesme gde se uopšte pominje „bračno stanje“ ili „vjerna ljuba“ Kraljevića Marka. Glavne junakinje u njima su najčešće majka Jevrosima i posestrima vila Ravijojla. Otuda i predstava većine ljudi o njemu već duže od jednog veka, bazirana je pre na narodnim pesmama iz doba nacionalnog romantizma, nego na istorijskim podacima. Zato on po kolektivnoj svesti galopira na svom Šarcu, i konj i on zakrvavljenih očiju. Bahat i nemilosrdan prema neprijatelju… 

Ali istorijski podaci o (naj)starijem  od četiri sina Vukašina Mrnjavčevića daju drugu sliku – pravog  srednjovekovnog viteza na koga je uticaj majke bio daleko manji od očevog. Ovaj je svoj napredak na skali od sitnog do važnog dvorskog vlastelina u administraciji cara Dušana postizao i preko sina. Otud Marko odmalena na dvoru gde se i vaspitavao za viteza, pa je veoma mlad ušao u – diplomatiju.

Možda epska poezija „zaobilazi“ Markovo „bračno stanje“ jer su i podaci o tome najvarljiviji. Iz njih može da se zaključi samo da se Marko ženio – najmanje dva-tri puta! A pouzdano je imao (dvaput) istu ženu. Druge – nisu dokazane.

Istoričar Marko Aleksić u knjizi „Marko Kraljević – čovek koji je postao legenda“ navodi jedan crkveni zapis posle Maričke bitke. Monah prepisivač  – na marginama, reklo bi se danas, jedne knjige – beleži: „Pisa se ova knjiga u Poreči, u selu zvanom Kaluđerec u dane blagovernoga kralja Marka, kada dade Todoru, Grgurovu ženu Hlapenu, a uze svoju prvovenčanu ženu Jelenu, Hlapenovu kćer.“

Za Teodoru (Todoru) nema dovoljno dokaza ni ko je (možda iz hrvatske porodice Šubića), ni da je bila Markova žena, a  „prvovenčana Jelena“, zapravo pastorka Radoslava Hlapena, a kći ćesara Preljuba, bila je to dvaput. Tokom kratkog mladog braka Marko često putuje po diplomatskom poslu, pa  je to bio razlog za oba razvoda. Nešto pre Maričke bitke bilo je, a možda i nije, braka sa Teodorom, da bi posle došlo „nešto nečuveno“  – ponovni brak sa Jelenom. I još jedan razvod. Jelena je posle dva braka sa Markom imala još dva, poslednji sa moćnim albanskim vlastelinom Đin Bua Spatom.

Jelena potom dobija grad Kastoriju (u pesmi – Kostur) kao „alimentaciju“.  Prilikom jedne opsade, malo milom malo silom odlazi sa napadačem Balšom II. Pošto je se „brzo zasitio“, vraća je u Epir njenom bratu Tomi Preljuboviću. A kad ovaj bude ugrožen od Bua Spate, moćnog albanskog vlastelina (ono Bua je od kotorskog roda Buća), da ne bi potpuno izgubio svoju Janjinu, Toma sklapa primirje i Đinu daje ruku svoje sestre, Markove Jelene.

Sveti  princ Sava Nemanjić

*Rešenje problema sa bugarskim velikašem Strezom pokazuje kako je najmlađi Nemanjić „umeo duboko da oseća i kao član dinastije“

Svetog Savu kao nesumnjivo jednu od najznačajnijih ličnosti srpskog naroda, po pravilu sagledavamo kroz religijsko-crkvenu i prosvetiteljsku delatnost, a  kroz istu prizmu i njegovo državništvo. Ali, u drugom planu ostaje to što je Rastko Nemanjić do zamonašenja zapravo bio princ na dvoru Nemanjića, pritom omiljen i obožavan od roditelja, dvorjana i vlastele. Otuda je i u monaštvu i kao arhiepiskop i kao državnik veoma vešto koristio insignije i prava koja su mu kao sinu vladara pripadale. Isposništvom je jačao duh i veru, ali je svetovne dužnosti obavljao oslanjajući se i na tu materijalnu i na moć ugleda. 

U narodnim legendama, Sveti Sava je hodao zemljom sam, pun dobrih saveta, mudrosti i pouka, a u stvarnosti uvek okružen svitom, sveštenicima, stražom. I na Svetu Goru pobegao je u pratnji naoružanih mladih plemića, a samo im je vodič bio jedan monah, Rus poreklom.

Nastavak teksta možete pročitati u 70. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.