Kad zvuci srca postanu muzika

Zvuk ljudskog srca nikome osim kardiolozima nije toliko bitan, važno je da srce kuca. Izuzimamo Katarinu Ranković koja je želela da spoji dve velike ljubavi – umetnost i medicinu u projekat nazvan Amplituda. Važno je napomenuti da ovakav „koktel” niko dosad nije smućkao

Nije nesuđena doktorka, jer titulu doktora (nauka) samo što nije dobila. Važnije od toga joj je, kako kaže, to što je uspela da realizuje Amplitudu i da njen život počne da teče. Pored filmske muzike koju stvara, a to je nešto čime želi da se bavi, fokus njenog stvaralaštva je i audio-performativna predstava koja je treći put izvedena u Beogradu, u Domu kulture Studentski grad u sredu, 4. maja.

Ovaj umetnički poduhvat drugačiji je po mnogo čemu što ste dosad videli i čuli, a Katarina se potrudila da po povratku iz Zagreba, gde stvara muziku za predstavu „Devojčica sa šibicama”, baziranu na slici i zvuku, poseti našu redakciju i ispriča sve o ovom projektu. Naročito nas je interesovalo kako je došlo do saradnje sa rediteljem Goranom Markovićem koji joj je kao mentor mnogo pomogao.

Šta je amplituda?

To je, po mom mišljenju, trenutak. Sve što se desi u auditivno-performativnoj predstavi jeste nešto što je neponovljivo. I sve što se čuje ili vidi na toj predstavi, čuje se prvi put baš u tom trenutku. Jedino što je pripremljeno unapred jeste snimak otkucaja srca. Naime, ja sam holterom snimila svoje srce u toku jednog dana. Najvažnije amplitude iz dnevnika holtera sam izvukla i ubacila u auditivni momenat. To je osnovna linija predstave. Drugi segment ili impuls je vizuelni. Dugujemo ga Aleksandru Zajnu i Katarini Orlandić. Njih dvoje su u ulozi moderatora publike, depersonalizovani skroz. Koriste kinetičke pločice i njihov dodir stvara zvuk koji se prenosi u muzičku kutiju. Svaki put je zvuk drugačiji, jedinstven i neponovljiv. Treći segment je akustični deo. Izvodim autorsku muziku za klavirom i pomoću glasa.