Kakva kultura, takva i politika

Nije verovatno sporno da u Srbiji pojedinac u vrhu vlasti ima veliku političku moć, ali uloga intelektualaca bi trebalo da bude da ne pristaju na takvu vrstu političke realnosti. Ili da bar pokušaju da je demistifikuju, umesto što vredno rade na njenom cementiranju

Sredinom prošle godine književnik Gojko Tešić uputio je otvoreno pismo premijeru Aleksandru Vučiću, pokušavajući da mu skrene pažnju na rušilačku delatnost Radoša Ljušića, tadašnjeg direktora Službenog glasnika. Pismo je vrlo brzo smešteno u kategoriju novog srpskog udvorištva, a to verovatno nije bilo teško, jer je čitav ton pisma bio u stilu svakodnevnih komentara podrške na portalima i društvenim mrežama, koji se u najkraćem svode na „svaka čast Vučiću“:

„Vaš aktivizam i rad, Vaša misija, nešto su posebno na političkoj sceni Srbije: posve drugačije, vredno poštovanja. Hrabrost i odlučnost Vam se ne mogu poreći. Ne obećavate nego delate. Govorite o nasušnoj potrebi modernizacije Srbije za koju su važni svi časni, pošteni, vredni, odgovorni, čestiti, bez obzira kojoj stranci pripadali ili nijednoj ne pripadali.

Govorite o onome što je ključno u svakom civilizovanom društvu: o poštovanju ljudskog dostojanstva, vrednosti svakog čoveka, o brizi koju svako poniženo i ljudsko biće zaslužuje… Govorite o preko potrebnoj odgovornosti na svakom poslu, na svakom mestu, u svakoj prilici. Govorite o kadrovima iz svoje stranke koji su po Vama uzorni, odgovorni, čestiti – ali govorite i o onima koji nisu ispunili očekivanja. A ispunjavanje očekivanja ponajmanji je problem u ovoj priči. Vi jeste novi politički duh koji, s pravom, želi da menja sve nabolje, prosperitetnije, modernije. To su uočili svi, pa i oni koji vas nisu voleli, i ne vole, i neće Vas voleti. Ipak, ne biste smeli da odvraćate pogled i od onog što Vas sapliće na putu modernizacije Srbije, ponižava je, unazađuje, unesrećuje, vraća u stara ostrakistička, osvetnička, zla vremena. O ᾿vašim᾿ kadrovima je reč”, besedio je tako Gojko Tešić u svom pismu premijeru, upozoravajući ga da tadašnji direktor Ljušić rasteruje vrednu ekipu urednika, koja je preporodila ovo izdavačko preduzeće. Deo njihove izdavačke delatnosti je, naime, i izdavanje knjiga, od beletristike do teorijskih dela, i zaista se može reći da je i u tom segmentu Službeni glasnik uspeo da se nametne na srpskom literarnom tržištu. Za to je bilo potrebno angažovanje više urednika, ali je sve vreme zato ostala sporna visina njihovih honorara za poslove koje su obavljali, i način na koji su angažovani.

Putovalo je tako pismo nekoliko meseci i jednog dana osvanu vest u novinama da je novi direktor Službenog glasnika Jelena Trivan, nekadašnji portparol Demokratske stranke (DS) i bivši ideološki protivnik sadašnje vlasti. To je već izazvalo lavinu novih pitanja i komentara, jer poznato je kako su se međusobno čašćavali pripadnici DS i SNS pre izvesnog vremena. Kao što nije bilo poznato ni kako je Ljušić došao na to mesto, tako je ostalo još manje poznato kako je Jelena Trivan došla na to mesto.

Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“