Britanci će glasati 12. decembra na izborima čiji je ishod izuzetno neizvesan. Iako u ovom trenutku Džonson ima značajnu prednost po istraživanjima javnog mnjenja, njegova situacija nije laka. Bitka oko Bregzita ostavila je konzervativce bez ijednog saveznika s kojim bi mogli da formiraju vladu
Za vreme letnje pauze u radu britanskog parlamenta formirala se svojevrsna „neprincipijelna koalicija“ od opozicionih stranaka i grupe od 21 pobunjenog konzervativnih poslanika. U toj „koaliciji“ postojala je saglasnost samo oko torpedovanja vlade Borisa Džonsona i sprečavanja izlaska iz EU bez dogovora; ni o jednoj drugoj ključnoj odluci nisu mogli da se dogovore.
U podrivanju vlade ta koalicija je imala svesrdnu pomoć predsedavajućeg Donjeg doma (konzervativca). Ovlašćenja „spikera“ Donjeg doma su velika; od njegove odluke zavisi koji će se amandman ili zakon uzeti u razmatranje. Kako je i sâm priznao kada je krajem oktobra podneo ostavku, Berkou je protivnik Bregzita i činio je sve da ga spreči. Tako je dozvolio da se vladi „otme“ kontrola nad dnevnim redom zasedanja, pa je usvojen tzv. Benov zakon (predložio ga je laburista Hilari Ben) po kome je vlada dužna da podnese zahtev za produženje članstva u EU do 31. januara 2020. godine ukoliko do 19. oktobra ne postigne dogovor oko napuštanja Unije.
Džonson je poslanike upozorio da je glasanje za taj zakon u suštini pitanje poverenja vladi, pa su za kaznu pobunjeni konzervativci (njih 21) izbačeni iz poslaničkog kluba. Među njima su bili ključni ministri u vladi Tereze Mej: Hemond, Griv, Gouk, kao i Čerčilov unuk Soums.
Međutim, osim opstrukcije Bregzita, ta neprincipijelna koalicija nije mogla ni oko čega da se dogovori. Niti su želeli nove izbore, niti su mogli da se dogovore oko alternativnog premijera, pošto je vođa laburista bio neprihvatljiv i pobunjenicima i liberalnim demokratama; dva puta je odbijen zahtev Džonsona za izbore koji bi se održali sredinom oktobra. Novi parlament bi mogao da donese bilo odluku o novom referendumu, bilo odluku o napuštanju sa „dilom“ ili bez njega. Za to nije bilo većine. Ta koalicija je bila samo u stanju da vrši opstrukciju Bregzita.
Britanski parlament se pretvorio u pravi cirkus. Birači su pobesneli; po jednoj anketi, više od 50% pristalica i protivnika napuštanja EU podržalo bi fizičko nasilje nad poslanicima kako bi se sprovela njihova volja.
Debakl Džonsona u sudu
Protiv odluke o prekidu zasedanja pokrenuta su čak tri sudska postupka (UK ima tri različite jurisdikcije) i to prvo u Škotskoj, a potom u Engleskoj i Severnoj Irskoj. Prvostepene odluke sva tri suda su bile nedvosmislene; prekid zasedanja parlamenta je politička odluka i kao takva nije predmet sudske kontrole.
Međutim, u obrtima dostojnim najboljeg političkog trilera, apelacioni sud u Škotskoj je zaključio da je vlada „obmanula“ kraljicu kada je tražila prekid zasedanja sa argumentima koji nisu verodostojni. Konačnu odluku morao je da donese Vrhovni sud UK.
Usledila je višednevna rasprava uz direktan prenos na televiziji između oponenata suspenzije parlamenta i predstavnika vlade. Osim pravnih zastupnika obe strane, iskaze su dale i određene ličnosti. Protiv vlade svedočio je nekadašnji konzervativni premijer Džon Mejdžor, koji je napadao svom snagom odluku vlade i premijera Džonsona. Stav Mejdžora bi se možda mogao i razumeti kao zabrinutost starijeg državnika, da upravo on kao premijer nije prekinuo zasedanje parlamenta 1997. godine na tri nedelje, neposredno pred raspuštanje parlamenta pre izbora, kako bi izbegao da objavi izveštaj nepovoljan po vladu.
Taj manevar mu inače nije pomogao pošto je glatko izgubio izbore od laburista sa Tonijem Blerom na čelu. Mejdžor je inače 1993. godine jedva preživeo pobunu grupe poslanika koji su bili protiv Mastriškog ugovora (među njima su neki današnji tvrdi bregziteri); ovo je bila njegova osveta.
Odluka suda bila je šamar vladi; sud je zaključio da vlada može samo na kratak period da prekine zasedanje parlamenta, sa obrazloženjem da je politički život „evoluirao“ i da se ne može dozvoliti prekid rada duži od nekoliko dana. Presuda je argumentovana i primerom iz XVII veka kada je nesrećni kralj Čarls I raspustio parlament na 11 godina (Čarls I bio prinuđen da ponovo sazove parlament kako bi podigao poreze, došlo je do građanskog rata koji se okončao pobedom parlamenta i pogubljenjem kralja).
Iako se u prvom trenutku procenjivalo da će presuda biti politička katastrofa za Borisa Džonsona, to se nije desilo; naprotiv, ankete su pokazale da je prednost konzervativaca skočila na čak 15% ispred laburista. Ta prednost će ostati i do trenutka slanja ovog teksta u štampu.
Nastavak teksta možete pročitati u 66. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
