Kupovina ili nekontrolisana otimačina

Tužna sudbina preduzeća privatizovanih po Zakonu o svojinskoj transformaciji – ZOST-u (u kojima je u samo retkim slučajevima akcionarima isplaćena realna vrednost akcija, a često ni knjigovodstvena) predstavlja možda i najveću nepravdu u srpskoj privatizaciji. Država nije inkasirala ozbiljniji novac. Tržište kapitala je zaživelo kratko vreme, da bi danas potpuno zamrlo. Mali akcionari su mahom bili potisnuti i obespravljeni.

U slučajevima kada su direktori sabotirali berzansku trgovinu nedostavljanjem prospekta berzi, jedini način promene vlasništva bio je putem ponude za preuzimanje akcija (neprijateljsko preuzimanje). Zakon o tržištu hartija od vrednosti iz 2002. godine je samo okvirno regulisao tu oblast, pa ju je Komisija svojim mišljenjima normirala.  Napad na preduzeća koja su izbegavala berzansko trgovanje preko ponude za preuzimanja počeo je u toku 2004. godine i trajao je sve do stupanja na snagu Zakona o preuzimanju akcionarskih društava 10. 6. 2006. godine.

Ako nije bilo trgovanja na berzi akcijama nekog preduzeća (što je bila redovna pojava), ponuđač je mogao da podnese ponudu svim akcionarima za otkup akcija na osnovu knjigovodstvene vrednosti akcija (berzanska cena nije postajala, a ni obaveza procene kapitala). U roku od samo dve nedelje od objavljivanja ponude, zainteresovani su mogli da podnesu „kontraponudu“ sa većim iznosom za akcije, i u tom slučaju je i prvobitni ponuđač mogao da poboljša ponudu. Uz ponudu bilo je neophodno dostaviti Komisiji i bankarsku garanciju za ceo iznos akcija, što je predstavljalo veliku prepreku za kontraponuđače – pošto je u tako kratkom roku bilo teško obezbediti garanciju.

Neprijateljska preuzimanja u velikom broju slučajeva su se završavala samo sa jednom ponudom, uglavnom za iznose ne mnogo veće od knjigovodstvene vrednosti. U retkim slučajevima, usled konkurentskih ponuda postizane su i znatno veće cene od početnih, pa čak i tri do četiri puta (što dobro ilustruje koliko su bile potcenjene knjigovodstvene vrednosti). Do donošenja zakona o preuzimanju akcionarskih društava, odnosno do juna 2006. godine, objavljeno je oko 200 neprijateljskih ponuda za preuzimanje.

Napadači putem ponuda za preuzimanje u najvećem broju slučajeva su bili domaća lica (uglavnom preko raznih ofšor varijanti, što ukazuje na iznošenje i pranje novca poslovne nomenklature stvorene 90-ih godina) pošto su stranci izbegavali netransparentne procedure i kupovinu mačke u džaku. Nisu bili retki slučajevi da su u tako preuzetim firmama novi vlasnici nalazili ogromne prikrivene obaveze plus razne druge probleme – kolektivni ugovor i slično.

Zašto su mali akcionari prodavali akcije? Prvi razlog je bilo unovčavanje imovine usled nemogućnosti da godinama njome raspolažu (a novac je većini bio potreban, posebno penzionerima). Drugi razlog je bio njihov strah da pošto ponuđač stekne nepunih tridesetak procenata kapitala (uz paket Akcijskog fonda od 40% koji ne glasa, ako je u preduzeću ostalo 40% akcija u vlasništvu države) može da preuzme potpunu kontrolu, pa da obaranjem cene na berzi (ili bi i dalje izbegavao listiranje na berzi) dobiju znatno manje nego oni koji su odmah prodali. Kako je posle prodaje kontrolnog paketa akcija jedini nadzor nad radom firmi bio preko Komisije, odnosno veoma „tanak“, mali akcionari u velikom broju slučajeva su samo gubili novac. Najgore su prolazili naslednici akcionara – do pravnosnažnosti ostavinskog rešenja nisu mogli raspolagati akcijama, a tada je često bilo kasno pa su dobijali „mrvice“.

Komisija se uvalila u ogromne probleme kod preuzimanja Knjaza Miloša

Najveći problemi su bili za vreme mandata Komisije izabrane 2004. godine, u slučajevima „velikih ponuda“ za neprijateljsko preuzimanje, kada su podnošene ponude za ključna srpska preduzeća koja su se opirala privatizaciji. Ilustrativan je slučaj Knjaza Miloša, kada Komisija nije vršila adekvatan nadzor nad radom Centralnog registra i brokerskih kuća oko saldiranja akcija, a ponuđači su prekršili pravila objavljivanja informacija.

Preuzimanje Knjaz Miloša je mesecima punilo stranice štampe. Nameru da kupi firmu iskazivao je izvesni švajcarski državljanin Fabijan Pikte, preko famoznog FPP fonda u njegovom vlasništvu. U igri su bile i ponude košarkaša Vlade Divca i Predraga Danilovića, a  uključili su se i drugi igrači, kao pivara Laško iz Slovenije i francuski Danon. U slučaju Knjaza Miloša mali akcionari su imali sreće – pošto je konačna ponuda Piktea (FPP) bila više nego velikodušna (malo je nedostajalo da dobiju samo mrvice). Posle se ispostavilo da se iza tog „Švajcarca“ krije investicioni fond Salford (poznat iz slučaja mlekara), a „mozak“ te operacije bio je Milan Beko. Beko je u periodu od 2004. do 2007. godine bio siva eminencija u čitavom nizu preuzimanja od kojih su najpoznatiji C market, Knjaz Miloš i Luka Beograd. Pri tome, jedan od kupaca Luke Beograd bio je i on sam (drugi je bio Miroslav Mišković), ali je ispalo da je to bio potez koji je urušio njegove poslovne aktivnosti – Luka Beograd je u međuvremenu izgubila atraktivnost usled fokusa na izgradnju „Beograda na vodi“ i sada se nalazi praktično u stečaju.

Komisija je tolerisala besomučnu medijsku kampanju vezanu za ponude koje su bile praćene raznim nezakonitim „dodacima“ (košarkaš Danilović koji daje određena obećanja zarad poboljšanja ponude Vlade Divca, nasuprot svih zakonskih pravila), iako je morala da preduzme odlučne mere. Na kraju postupka, izbila je i afera oko saldiranja akcija, kada se ispostavilo da nije prikupljeno svih 25% akcija, već da je kvota iz ponude od 25% preskočena na osnovu nepostojećih naloga. Da nije bilo određenih „naloga mrtvaca“ i falsifikovanih naloga, ponuda bi propala. U interesu moćnih aktera, to je prenebregnuto i cela stvar je zataškana.  Tu se trapavo pokazao i Akcijski fond sa Ministarstvom privrede koji su, potpuno nezakonito, definisali „neke uslove“ za deponovanje akcija, iako je zakon propisivao samo obavezu maksimizacije prihoda.

Komisija je propustila da ozbiljno utvrdi nedopuštene radnje raznih aktera (posebno Centralnog registra) već se sve završilo samo na kaznama nekolicini brokera.

Tom prilikom zabeležena je i kućna poseta jednog od ponuđača „bolesnom“ potpredsedniku vlade Miroljubu Labusu, koja je „provaljena“ u medijima. Predsednik Komisije Milko Štimac je u jednom trenutku završio u Urgentnom centru usled zdravstvenih problema – spominjalo se da mu je Labus preko telefona naređivao kako da postupa sa pojedinim ponudama. Stvar sa preuzimanjem Knjaza Miloša legla je iz samo jednog razloga – Salford je preko FPP fonda platio astronomsku cenu za akcije, tako da svi propusti učesnika jednostavno nisu imali negativnih posledica za akcionare. Kredibilitet države i njenih organa je, naravno, druga stvar.

Slučaj C marketa je posebna priča, gde je Komisija, uz sadejstvo i sudova i drugih organa, odlagala preuzimanje još od leta 2004. godine pa sve do kraja 2005. godine – kada je zažmurila na „politički dogovor“ kojim je „sve leglo“. Obim ovog teksta ipak ne dopušta detaljni prikaz svih detalja ovih afera (oba pomenuta slučaja zaslužuju posebne analize), a cilj ovog teksta je opšti prikaz dešavanja i uloga raznih aktera u postupcima privatizacije.