Maske od papira i one druge

Ne nosimo li od davnina masku pred svetom? Nismo li već uveliko bili distancirani i pre ove pandemije? Tema otuđenja nas proganja još od polovine prošlog veka. Zar se naša komunikacija ne odvija uglavnom u rukavicama?

Pandemija korona virusa postavila nas je u pomeren okvir: ionako uplašeni za goli život, izloženi smo još i opasnosti od mentalne pometnje. Pod opsadom smo često protivurečnih poruka i obaveštenja o prirodi i toku bitke koja se oko nas bije. Dok zaokupljeni strategijama opstanka tražimo oslonac, dešava se da se i nehotice priklonimo određenim stranama kad dođe do podela oko izvesnih pitanja.

To se najčešće događa kad izbore svedemo na puko da ili ne. Nositi masku ili ne? Vakcinisati se ili ne? Održavati razdaljinu, ili uopšte ne hajati za nju? Izaći među svet, ili se držati kuće?  

Pod višemesečnim uplivom straha, neizvesnosti i postepenog gubitka uporišta i jedan, po svemu, razložan građanin može da poklekne pred prostim zahtevima svakodnevice. Uostalom, svima nam se dešava da povremeno zastranimo.  

Evo kako bi to moglo da izgleda u slučaju pomenutog građanina. Posmatramo nekoliko prepodnevnih sati u njegovom životu. Subota je. Obavio je nabavku. Zatičemo ga kod kuće. U mislima je dok se bavi sitnim kućnim poslovima. 

Mnoga pitanja, koja mu donedavno nisu ni padala na pamet, sada mu ometaju najobičnije pokrete. Da li sme da se počeše po nosu prstima, ili treba podlakticom? Jesu li mu ruke dovoljno čiste da dodirne lice? Maločas ih je prao. Četrdesetak sekundi, prema jednoj preporuci. Šta li je ono, u međuvremenu, dodirnuo? Je li dezinfikovao ona pakovanja koja je doneo iz samoposluge? Nije siguran, prekinuo ga je telefonski poziv. Mora da prebriše mobilni alkoholom.