Maske postaju nove plastične kese

Količina infektivnog otpada povećala se za 30 do 40 odsto tokom perioda korona krize, a rastu je doprinelo i kućno lečenje, smatraju stručnjaci. Procenjuje se da se u Srbiji pre pandemije proizvodilo od 5.000 do 5.500 tona medicinskog otpada godišnje, od čega je oko petina predstavljala opasan otpad

Medicinski otpad je najopasniji kada se meša sa običnim, komunalnim otpadom, a Srbija trenutno nema analizu da li je njegovo nepravilno odlaganje izazvalo dalje širenje korona virusa. Problem je što za sada postoji manje od deset inspektora za nadzor opasnog otpada, ali ni povećanje tog broja ne bi doprinelo boljoj situaciji bez rigoroznijih kazni, ocenjeno je na konferenciji „Kuda ide otpad od kovida?“, koju su organizovali nevladino i neprofitno udruženje građana Zemlja znanja i Nova ekonomija.

Problemi u tretiranju otpada

Procene o količini otpada u Srbiji na godišnjem nivou su uporedive sa zemljama u okruženju, ali su stare oko 20 godina i u međuvremenu nisu revidirane. Pandemija je već ušla u drugu godinu a, iako je servisiranje medicinskog otpada napredovalo, i dalje postoje oblasti u kojima je Srbija na samom početku. 

Mirjana Todorović iz Ministarstva zaštite životne sredine rekla je na konferenciji da, za sada, podrobnija analiza potencijalno negativnog uticaja kovid otpada na zdravlje građana nije ni moguća, jer u Srbiji približno 60.000 ljudi živi od sakupljanja sekundarnih sirovina i to im je jedini izvor opstanka. 

„Ti ljudi koji uglavnom nigde nisu prijavljeni, svakodnevno dolaze u kontakt i sa drugim vrstama otpada i svako od njih može da se zarazi“, dodala je ona.  

Iako su građani bili odgovorniji u odlaganju otpada tokom prva dva meseca pandemije, situacija je sada daleko gora zbog povećane proizvodnje medicinskog otpada bez prethodnog tretmana.

„Sada se radi na izmenama zakona, naredne godine planiramo nove, propratne strategije o upravljanju otpadom“, rekla je Todorović. 

I pre izbijanja zdravstvene krize postojali su protokoli za ponašanje ustanova i, prema rečima Slobodana Tošovića, nekadašnjeg direktora Gradskog zavoda za javno zdravlje u Beogradu, primarna selekcija otpada koji tamo nastaje je rigorozna, ali je uočeno da postoje problemi u njegovom naknadnom tretiranju. 

„Između deset i 12 odsto ukupnog otpada zdravstvenih ustanova spada u medicinski otpad. Podaci o količini su stari, računamo da imamo 42.000 (bolničkih) kreveta, jedan generiše oko 1,5 kilograma otpada, tako možemo da dođemo do znatno veće količine“, smatra Tošović.

Infektivni otpad čini 30 do 40 odsto ukupnog medicinskog otpada, a problem je bio uvećan jer je Srbija u jednom trenutku, u decembru 2020. godine, imala natprosečan broj ležećih pacijenata, odnosno 10.000 popunjenih kreveta.

„Kada to pomnožite, vidite da su kapaciteti prenapregnuti ili smo ih već prešli. Zato smo razmišljali o tome da se, kroz buduće strategije, pripremimo za ovako vanredne situacije. Potrebno je jedinstveno rešenje privatnog i društvenog sektora… Zakoni ni sada nisu loši, ali se uvek vraćamo na sprovođenje propisa. Za to su nam potrebne stimulacija, subvencije, ali i edukacija“, rekao je Tošović.

Tretiranje tone medicinskog otpada u Evropi, kaže on, trenutno košta oko 20.000 evra, a očekuje se da ta cena bude još veća, jer države Evropske unije neće uskoro moći da ga izvoze u Kinu. 

„Zbog toga treba da razmišljamo o spalionicama, ali mi ni za najbenignije vrste otpada nismo uspeli da nađemo lokacije. Optuživali su nas da smo lopovi, da ćemo zagađivati životnu sredinu, a samo u Evropi postoji 400 spalionica. Ne može sve da se reciklira, nešto mora i da se spaljuje, a otpad je nešto što se prihvata za obnovljiv izvor energije. To možda pomalo deluje kao jeres, ali mi nismo u stanju da organizujemo ni primarnu ni sekundarnu selekciju otpada. Ako ne krenemo da čistimo Srbiju, ništa nećemo da uradimo“, ocenio je Tošović.

KOMPLIKOVAN I NEEFIKASAN SISTEM

Direktor kompanije Remondis Medison Zrenjanin Bojan Sudarev kazao je da je kovid kriza bila prva situacija u kojoj je ceo sistem odlaganja infektivnog otpada stavljen na probu. 

Kao pozitivnu stavku, Sudarev vidi i to što je početkom epidemije njihova kompanija dobila veliki broj upita od drugih firmi, ali i pojedinaca, koji su hteli da saznaju kako da bezbedno odlože iskorišćene maske i rukavice. 

„To me je iznenadilo, jer smo ispali društveno odgovorna nacija. Bez obzira na to da li su zaraženi ili ne, ljudi nisu hteli da bacaju maske u komunalni otpad. Rešenje nije da se lokalne samouprave obavežu na odlaganje tog otpada, već da građanima ostave mogućnost. Makar jedan kontejner, jednu kantu, da maske ne bi završavale u tuđim baštama, u kanalizaciji…“, kazao je Sudarev.

On je dodao da sistem funkcioniše i da je najteži period prošao „bolje nego što je iko očekivao“.

Negativna stavka je što je neophodno uspostavljanje i ažuriranje Centralnog registra zagađivača, da bi se znalo koliko otpada ima u Srbiji, shodno kapacitetima ustanova koje ga proizvode. 

„Potrebne su nam jasno definisane kategorije kapaciteta za tretman i upravljanje otpadom. Imamo najkomplikovaniji sistem izveštavanja o otpadu u Evropi. Primera radi, jedan stomatolog ili veterinar mora da najavljuje kretanje otpada kroz aplikaciju koja je često nestabilna, da štampa desetak dokumenata, da upravlja informacionim sistemom za koji možda nije obučen… Nepouzdani podaci znače i neefikasan sistem“, zaključio je Sundarev.

Igor Jezdimirović, predstavnik Udruženja „Inženjeri zaštite životne sredine“, naveo je da je Srbija tokom epidemije naučila koliko je važno zdravlje, ali da smo tek započeli učenje o važnosti adekvatnog odlaganja otpada. 

Za to je, prema njegovim rečima, potreban dobar zakonski okvir, ali i institucije koje će sankcionisati ljude koji ne umeju da se ponašaju.

„Neodgovorno ponašanje prema svim vrstama otpada i nemogućnost države da rešavanje problema spusti na lokalni nivo svima će nam se obiti o glavu. Tu su višedecenijski nerešeni problemi. Pored medicinskog otpada, procenjuje se da svaka osoba proizvodi kilogram otpada po danu. Upravljanjem otpadom se ne bavimo da bismo spasili leptire ili planetu, već da bismo imali što manje troškove lečenja“, naglasio je Jezdimirović. 

On je dodao i da, iako postoje zakonska rešenja, građani i dalje nemaju mogućnost da u svakoj apoteci predaju višak neiskorišćenih lekova. 

„Dobar deo građana ima želju i volju, ali vam je to džabe, ako nema inspekcija. Odgovornost je ključ. Dok god ne bude postojala direktna odgovornost, nećemo napredovati“, izjavio je Jezdimirović.