Srđan Marković je jedan od studenata vođa protesta „1 od 5 miliona“, član je grupe studenata koji su se zatvorili u Rektoratu Beogradskog univerziteta sa zahtevima prema rektorki Ivanki Popović da insistira da se, najzad i napokon, raščisti pitanje famoznog doktorata ministra finansija Siniše Malog, ili da traži od premijerke Ane Brnabić da smeni Malog. Kako već ko interpretira.
Marković je i onaj koga su napali i udarali pripadnici „Kobri“ ispred Predsedništva Srbije, kada je hteo da preskoči ogradu koja je tu iz nekog razloga postavljena.
Razgovor sa Markovićem odvijao se tokom protesta u zaključanom Rektoratu. Dan lep, studenata ne baš puno, unutra malo haotično i razbacano, kao u nekoj revoluciji. Ili kao u postavci za snimanje filma. Ko zna, od toga kako se cela ova priča završi zavisi da li će se možda u nekoj budućnosti snimati film o Srđanu i studentima. To će biti ako u svom pokušaju uspeju. Ili će sve brzo pasti u zaborav. To će biti ako ne uspeju.
Do izlaska ovog teksta, blokada će se, verovatno, na neki način okončati, jer izgleda da su obe strane bar spremne za razgovor. Rektorka je ispunila prvi zahtev i priznala da su u Rektorat upali aktivisti vladajuće stranke.
„To je grubo kršenje autonomije Univerziteta. Naprednjaci su poslali svoje aktiviste da napadnu studente koji čuvaju Univerzitet od pritisaka, koji čuvaju ugled Univerziteta, čast Univerziteta i koji su tu da pomognu rektorki kao podrška da se reše problemi“, kaže Marković.
Da li rektorka shvata da vi sebe vidite kao njenu podršku?
Shvata. U razgovoru sa njom ona vidi da smo joj mi podrška, samo malo prejaka, ali mislimo da se iz ovoga može izaći i da će rektorka i rektorski kolegijum biti odgovorni i da će doneti tu osuđujuću izjavu prema SNS-u. Da bismo uopšte ušli u pregovore, mora da se osudi upad SNS-a. Imali smo predloge vezane i za Univerzijadu, koja je mrlja na Univerzitetu počev od korupcionaške afere, potom kad se dozvolilo da naši studenti ne odu na Univerzijadu, pa do tog sela koje nije izgrađeno i, na kraju, krajeva izbacivanje više hiljada studenata iz domova usred ispitnih rokova. I onda pomeranje nastave svim tim studentima. Mi tražimo da se drugi studenti koji ne učestvuju na Univerzijadi ne diraju, da oni ostanu u domovima i da im se ne diraju rokovi. A da se studentima koji uičestvuju na Univerzijadi nadoknadi nastava i da se nadoknade rokovi. Ali ono što bismo sada pitali ministarstvo, za koje se ispostavilo da se toliko brine – zašto država nije rešila smeštaj studenata ako je ušla u jedan tako odgovoran projekat. Morali su da budu odgovorniji i da nađu smeštaj tim studentima koji su van Beograda. Ali ova vlast ima cilj da osiromaši narod.
Zašto kad vlast stalno govori upravo suprotno?
Zato što ova država ima očigledan cilj da od svih nas napravi robove. Kada dobijete male plate vi se zadužujete, onda se još više bojite za te male plate, pa kad ne slušate vlast, vi možete i taj posao da izgubite. Ako i tu malu platu izgubite, ne možete da otplaćujete kredite. Ako ne možete da otplatite kredite, dođu vam izvršitelji. Tako da oni nas stalno drže u strahu i to je način na koji ova vlast vlada. Njihova je ideja da što više ljudi bude siromašno i da nemaju vremena da se bave društvenim životom, jer su zaokupljeni egzistencijalnim brigama. Ako se ne bavite društvenim životom, vi ne možete ni da pratite šta se dešava.
Jesu li onda u pravu oni koji govore da vlast sa jedne strane kuka nad odlivom mozgova, a sa druge sve čini da taj odliv pospeši pošto su joj mozgovi u stvari čist višak?
Njima apsolutno odgovara da svi koji su u stanju da samostalno misle i žive, odu. Zato i imamo program Nacionalne službe zapošljavanja da se zaposlite u Nemačkoj…
Čemu se pridružila i Privredna komora Srbije i otvorila kancelariju za slanje ljudi u Nemačku.
Dakle, njima odgovara da ljudi odu, a ne da im se ovde bune. Zato mi u suštini i nemamo velike pobune. Ljudi se posle svega pitaju zašto bi se oni više bunili i borili protiv svega ovde? Lakše im je da odu i da tamo negde žive svoj život kako žele. Bolje im je.
A zašto se više ne bune intelektualci?
Pa strah ih je.
Kakav strah? Oni nisu ni siromašni ni bespomoćni kao najsiromašniji, da bi morali da budu robovi.
Plaše se da neće proći reizbore na fakultetima. Plaše se tabloidizacije, da će biti provučeni kroz linč po tabloidima.
Ali ako ih je više, a ne samo nekoliko ljudi, nema toliko mesta ni u tabloidima.
Nažalost, mi smo jedno segmentirano društvo i ova vlast konstantno radi na njegovoj daljoj segmentizaciji. Opet imamo i ljude koji rade neke poslove sa vlašću, ili su sa njom povezani. Ova vlast je ušla u sve pore društva. Osim državnog sektora koji kontrolišu, oni kontrolišu i privatni sektor. Tako da je jako nezgodno u ovom sistemu opstati. Zato se mi ne borimo konkretno protiv ove vlasti. Mi se borimo protiv ovog sistema. Ova vlast i Aleksandar Vučić su u suštini samo personifikacija ovakvog sistema. Što se tiče opozicije, mi smo u suštini opozicija sistemu. Svako ko je opozicija ovom sistemu, ko se protiv ovakvog sistema bori, jeste opozicija. Svako ko se bori protiv ovog sistema je „1 od 5 miliona“. Mi ne moramo da se slažemo u mnogim stvarima, ali slažemo se u jednoj stvari, da ovaj sistem ne valja i da želimo da ga promenimo.
Ko je sad uopšte „1 od 5 miliona“, ko stoji iza tog pokreta?
Iza organizacije protesta od početka stoje studenti i oni su izneli proteste celog leta.
Nastavak teksta možete pročitati u 64. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
