Nenad Milosavljević sa Rodoljubom Šabićem

Snimak polemike poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića i novinara Miroslava Lazanskog bio je jedan od apsolutnih video-hitova na internetu tokom februara. Šabić je prikazao gotovo školski primer pripremljenosti za javne nastupe, ali, što je još važnije, i za svoj posao. Upravo posao poverenika, kao i nekih drugih koliko-toliko nezavisnih institucija, neretko se nađe na udaru. Jedini greh – postavljanje pogrešnih pitanja 

Imali smo prilike da vidimo da je ombudsman Saša Janković nedavno bio izložen vrlo jakim napadima zbog namere da istraži šta se tačno desilo sa premijerovim bratom tokom Parade ponosa. Kako to tumačite?

U tom ili bilo kom drugom slučaju, bilo gde u svetu pa i kod nas, dužnost je ombudsmana da ispita osnovanost predstavki koje dobija. I kada radi ono što je njegova dužnost, zaista nema smisla da mu se imputiraju bilo kakvi pretpostavljeni „motivi“ ili „namere“. A pogotovo je bez presedana da se ombudsman označi kao neko ko ugrožava nacionalnu bezbednost ili da se plasiraju grube neistine o njegovim ličnim ili porodičnim prilikama. Tako nešto može se kvalifikovati samo kao nedopustivo.  

Zašto se kod nas ne neguju retke nezavisne institucije koje imamo, poput ombudsmana ili poverenika za informacije od javnog značaja i koliko je zapravo opasan takav odnos vlasti prema njima? Da li možemo reći da je rad nezavisnih institucija ugrožen?

Reč je o procesu koji nigde nije išao ni brzo ni lako. Ni za jednu od naših prethodnih vlada ne bi se moglo reći da je dosledno podržavala razvoj nezavisnih institucija. Naprotiv, nesporazumi, opstrukcija, čak i otvoreni sukobi nisu bili retkost. I stvari koje se danas događaju treba doživljavati kao jednu od faza u procesu, čiji kraj može i mora biti uspostavljanje efikasnih nezavisnih institucija.

Da li se vi, i lično i kao predstavnik institucije, suočavate sa nekim pritiscima i kakvim?

Graditi i voditi nezavisnu kontrolnu instituciju u svakoj tranzicionoj zemlji, pa i Srbiji, „podrazumeva“ pritiske, opstrukcije, uvrede, pa čak i pretnje. To svakako mogu da potvrdim. S tim u vezi, ilustrativan je događaj od pre osam godina kada je u kontekstu razotkrivanja jedne korupcionaške afere, direktor jednog javnog preduzeća iz svog kabineta bukvalno izbacio ekipu TV novinara uz opasku da zna da se oni pozivaju na „onog korumpiranog idiota Šabića“.  Na taj prostački ispad tada nije reagovao baš niko iz sveta politike. Direktor je čak i napredovao u političkoj nomenklaturi. Istina, na kraju je završio na optuženičkoj klupi, potom u zatvoru. Ali, tada niko ni od vlasti ni od opozicije, pre osam godina, nije reagovao. Danas sigurno bi.

Odakle pretnje dolaze?

Generalno, uvrede pa i pretnje su najčešće anonimne ili takve da čak i kad možete „prepoznati“ ko je pošiljalac, to ne bi bilo nimalo jednostavno dokazati. Zbog toga o tome nerado govorim javno, doživljavam to kao nešto što ide „u rok službe“.

Da li imate utisak da je Vladi Srbije mnogo lakše da svaki disonantni ton proglasi zaverom i izdajništvom, nego da razmotri kritike i odgovori argumentima?

Ne treba generalizovati stvari. U istoj vladi čiji ministar odbrane kao „zaverenika“ kvalifikuje ombudsmana, sede i ministri čija ministarstva imaju potpuno drugačiji, odgovoran  odnos prema aktivnostima, nalozima ili preporukama nezavisnih kontrolnih institucija. Da samo pomenem ministarstva omladine i sporta, zdravlja, prosvete, kulture i informisanja.

Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“