Nisu svi za kampovanje

Umesto običnog gala otvaranja izložbe slika, gde se svi lepo obuku, dođu i onda odu kući kako se to uvek očekuje, što zbog korone, što zbog želje za avanturom, odlučili smo da dva-tri dana kampujemo na novosadskoj „kerećoj plaži“, da se kupamo i uživamo. E sad, to što nismo znali da namestimo šator, što nam je pljusak odneo sve iz šatora, što neki iz društva nisu bili skloni avanturi, to je deo priče

Dobiti termin za žiriranu izložbu smatra se važnim u karijeri mladog umetnika. Mlada nisam, ali tek sada shvatam značaj napredovanja, nažalost u doba korone, kad nema zvaničnih otvaranja, a time ni prilika za druženje, što je po meni i dalje najvažniji aspekt promocije arta. Kako bih svoj nastup u Kulturnom centru Novog Sada učinila zanimljivim sebi i svojim prijateljima, smislila sam da kampujemo na obali Dunava. 

Drugi razlog nije bio tako altruistički. Naime, nadoknada za izlaganje u pomenutoj instituciji je 3.500 dinara, a mene bi prevoz kombijem stajao 100 evra po smeru. Za te pare možeš o-ho-ho da se provedeš i još da ti više od pola ostane. Međutim, i kampovanje nosi svoje rizike, zavisne prvenstveno od naravi protagonista. Okoštalih, s obzirom na poodrasle godine.

Naš su četverac činila dva auta, jedan pun eksponata i dela opreme, sa Čakijem za volanom i sa mnom do njega. U drugom, manjem, pošle su Sonja i Nada, obe sklonije komforu od ekstremnih uslova smeštaja u šatoru. Pred nama su bila tri pustolovna dana, pa smo se razvlačili po Beogradu, od Tempa, u cilju nabavke pečenog pileta, kao simbola putovanja, do pijace, gde smo kupili mini plinski gorionik, ali ne i džezvu, neophodnu za kuvanje napitaka i instant supe, dobre za probavu, često spornu izvan kućnih okolnosti.

Prvu smo kafu popili u Inđiji, u Lovačkom domu  pored bazena, gde je Nadu iritirala muzika. Zatim skrenuli puteljkom kod Čortanovaca, čisto da probijemo led što odvaja avanturu od običnog putešestvija. Kaldrma se ubrzo pretvorila u vijugavi makadam, opasan na oštrim nagibima, pa sam slutila da me Sonja straga psuje zbog niske šasije o koju je praštalo kamenje. Pogled na nepregledne voćnjake, iznikle iz bivšeg Panonskog mora i s druge strane bleštavu reku, po meni je bio vredan svakog rizika, sa čim se i Čaki slagao. Kakav je učinak skretanje imalo na drugi deo posade, nisam proveravala, nadajući da će se moguće nezadovoljstvo staložiti tokom sledeće planirane pauze.

Avaj, tu u Sremskim Karlovcima nije bilo prilike za kupanje, korona je osujetila svaku komunikaciju sa obližnjim ostrvom, po lepoti ravnom Maldivima. I prilično pustom, gde se mogla i olakšati istruckana bešika. Ovde, u izletničkoj gužvi, to bi bila čista egzibicija ako ste, kao Nada, pošli u jednodelnom kombinezončetu. Potraga za skrovitim mestom izrodila je nove varnice, uglavnom u ženskom delu ekipe, dominantnom brojem i porivom za svađanjem.

Srećom pa je Čaki bezecovao idealnu tačku kao krajnju, praktično u centru Novog Sada, nekad u funkciji Exit kampa. Zvana Kerećom, ta plaža je bila usamljena i istovremeno dovoljno posećena, od pasa i njihovih gazda, do grupica kupača po uvalama. 

Dunav je bio mlak za svoje standarde, a brz zbog obilja kiša. Pesak sitan, bez ikakvog smeća, pa čak i opušaka, a mir potpun, neremećen brojnim jahtama, što ume da smeta u Beogradu. I najzad – šumice dovoljno guste da preuzmu ulogu klozeta, čime su infrastrukturni kriterijumi u potpunosti bili ispunjeni. 

Ipak smo pile raščerečili na parkingu, mrtvi-gladni, a onda, pre no što nas je obilni ručak posve obezvoljio, Čaki i ja smo krenuli u postavljanje šatora. „Nije tako, ta šipka ne ide tuda“, zvocala sam, iz njegovog ugla, a iz svoga sam bila efikasna. Viđeno tuđim očima, pomoć nam je bila preko potrebna, što su ponudile dve prolaznice, i same zakazavši u realizaciji. 

Na kraju dugotrajne operacije, zadovoljili smo se pravilnom montažom potkonstrukcije i natraške navučenom navlakom. Tad je Čakiju zazvonio mobilni, poslednji put u datom vremenskom okviru, jer je baterija iscurila na dogovaranju za pojačanje našeg tima svežim snagama iz Novog Sada.