Od čuvenog zida do strit-arta

Ravan kao ogledalo, izuzev brda Krojcberg, Berlin je raj za bicikliste. Ič oni ne mare ako pada kiša, a vetar lomi (grmljavina je ovde prava retkost), navuku kabanice i pedaliraju. Imaju li podmladak, potrpaju ga u prikolice koje mogu da otkače i koriste kao kolica. Pešaci se ponekad žale da su bajkeri zaveli teror, jer mnoge staze samo su za njih predviđene

Šta je toliko posebno u nebu nad Berlinom da zaslužuje da bude naslov filma čuvenog Vima Vendersa, shvatiće svako ko uhvati tamošnja duga predvečerja. Kad se uvek prisutni oblaci zgomilaju i tvore igru paperjastih i grudvastih oblika što se ne završava ni na horizontu, već tek tu postaje ekstremno uzbudljiva. Fokusirano svetlo horizontalnih zraka čini da su i u sumrak sve boje kristalno jasne, premda prelaskom u veče dominira plava, nebeska, ogledana u reci Špre, kao i u zapadu okrenutim prozorima. I ma šta te se u ovom gradu s burnom istorijom još dojmilo, utisak veličanstvenog neba nastaviće da te obuzima.

Ravan kao ogledalo, izuzev brda Krojcberg, Berlin je raj za bicikliste. Ič oni ne mare ako pada kiša, a vetar lomi (grmljavina je ovde prava retkost), navuku kabanice i pedaliraju. Imaju li podmladak, potrpaju ga u prikolice koje mogu da otkače i koriste kao kolica. 

Pešaci se ponekad žale da su bajkeri zaveli teror, jer mnoge staze samo su za njih predviđene. Kad tu nabasaju na šetače, protestno gunđaju, što uteruje vrstu straha od civilizacijskih tekovina: da li ćeš se uklopiti u pravila. Jer upravo ona tvore tu veliku kulturu, kao i kultove svega i svačega.

Oko mnogo toga, Berlinci se mnogo ne pitaju, svesni da su kodeksi njima na korist. Država misli o svojim građanima, svih struktura i staleža. Međutim i tamošnja čuvena demokratija, ma šta trebalo da podrazumeva, naklonjenija je bogatijima. Stoga, recimo, ako su u pitanju protesti povodom nekog najavljenog poteza, vlast ih usvoji, pritaji planove, ali ih nakon relativno kratkog vremena ipak realizuje. Potuljeno i zarad profita, apsolutnog imperativa.

Tako je bilo sa obalom reke Špre, prirodnom granicom između dva Berlina, ukinutom kad je srušen i zloglasni ali i znameniti Berlinski zid. Na pustopoljanama iznikle su zgrade, šest meseci nakon „uspešnih“ demonstracija, uštinuvši i deo Ist sajd galerije. Tačnije, parče Zida, sveg prekrivenog grafitima, od najčuvenijeg poljupca na svetu, u usta, između Honekera i Brežnjeva, do probijanja barijere trabantom.

Grafiti su, istina, budući turistička atrakcija, izdignuti na viši nivo percepcije, pa su od ulične umetnosti postali prvo urban-art, a potom i muzejski i kolekcionarski predmeti, usled čega su porasli i apetiti autora, takođe usmereni ka boljoj zaradi.

Simbol otpora kapitalizmu

Od džentrifikacije je stradao i nekad znak prepoznavanja nezavisne umetničke scene Berlina i najveći skvot ove vrste u okruženju, stacioniran u napuštenoj robnoj kući – Taheles. Simbol slobode i otpora kapitalizmu pretvorio se u predmet svog prezira, pa mnogi smatraju da nije šteta što je odatle isteran. Nakon izgradnje biznis-centra, stanovnici su se rasuli po gradu, po zakonima slobodnog tržišta. Neki su u njemu uspeli kao profitabilni, ili se pridružili novim grupacijama po novim, a starim objektima, dok su oni oslabljeni hipi-filozofijom, jednostavno nestali.

Doduše, vlast ovde zna i da iznenadi, pa da na tenderu za izgradnju na vrlo privlačnoj lokaciji, tik uz jedan od kanala (čija je ukupna dužina veća od venecijanske), krupne investitore pobedi naoko skroman projekat Kreativno selo. Još nedovršeno, ono nudi različite kapacitete, od vrtića, prostora za radionice, do kafića na, kao, sklepanim terasama. Pažljiviji pogled na detalje, recimo šrafove, ili posađene biljke, otkriva da i iza „pobednika“ stoji pozamašan kapital. Okruženo vrtovima, nalik urbanim baštama, Selo (bivši Klub 25) poslužilo se instant imitacijom urban-gardeninga koji je ovde apsolutni hit. 

Nešto više luksuza od neophodnog, međutim, nimalo ne smeta posetiocima, što strancima, štodomaćima, dok „kuliraju“ uz vodu, ili multijezično „žvrgole“.

Divlje naselje vigvama

Opušteni štimung (maltene bez ikakvih zabrana)ne remeti ni prizor preko puta: divlje naselje „vigvama“, jedan od brojnih berlinskih paralelnih svetova. Improvizovana skloništa nastanjena su beskućnicima, bilo svojevoljno odustalim od pravila sistema, bilo na kakav drugi način u njega neuključenim. „Toga nema nigde drugde u Nemačkoj“, Berlinci će naglasiti slobodu ovdašnjih izbora. Za nešto manje od tri decenije, grad je od simbola uskraćenih ljudskih prava, postao platforma mogućnosti, sve privlačniji za privremene i stalne došavše.

Umetnost je jedan od temelja berlinskog turizma, počev od pomenutog Zida, preko muralima ukrašenih fasada, do brojnih spomenika, ali i tornjeva – crkava, (ugašenih) fabrika, toplane…koji tvore sopstvenu poetiku, na tom nepreglednom nebu. Napredovanje Berlina od „siromašnog, a seksi“ ambijenta (kako bi davno rekao jedan od gradonačelnika, Klaus Voverajt) u najveće evropsko gradilište, dovelo je i do kompromisa između „lovatora“ i strit-artista.

Nova sprega arta i biznisa ogleda se i u sitnim ustupcima poput dozvole da se oko 200 soba stare banke, sa pretenzijom da preraste u kompleks luksuznih stanova i lokala, privremeno kreativno preoblikuje. Ivent je proglašen „najvećom izložbom ulične umetnosti na svetu“, vest razaslata preko društvenih mreža, a ovo povuklo svakodnevne redove tokom privremene postavke.

Atmosfera u toj gotovo statičnoj, dugoj, duuuugoj povorci, apsolutno se ne poklapa sa srpskim u sličnim uslovima. Bez (spoljnih) znakova pritiska, lišena nervoze i prostakluka – međusobnog koškanja, ponekad i maksimalno iskorišćenog vremena čitanjem knjiga na nogama.