Od siromašne radnice do izrabljivanja radnika

U svetu trenutno živi 145 milijarderki, što je veliki uspeh u odnosu na dvadeset godina ranije kada su postojale samo 22, dok milijardera ima čak osam puta više. Najveći broj ultrabogatih žena živi u Americi ili Evropi, ali je više od osamdeset odsto njih bogatstvo nasledilo. U Aziji je situacija znatno drugačija, jer od 25 žena sa tog kontinenta koje svoje bogatstvo mere milijardama dolara, čak 11 ga je steklo samostalno. Džou Konfei je u samom vrhu te nove klase preduzetnica, a trenutno je, prema proceni magazina Forbes, najbogatija žena u IT industriji na svetu i najbogatija žena u Kini. Živi u Hongkongu, ima 45 godina i često spava u malom stanu pored kancelarije u sedištu svoje kompanije.

Sve dok u martu 2015. godine nije odlučila da kroz inicijalnu ponudu akcija izađe na Šenžensku berzu, kad je vrednost njene kompanije velikom brzinom dosegla 10 milijardi dolara, retko ko u Kini je i čuo za nju. Kompanija Lens Technology, koju je osnovala 2003. Godine, dominantan je igrač u oblasti proizvodnje ekrana osetljivih na dodir, a snabdeva gigante kao što su Apple, Samsung Electronics i Huawei. 

U jednom od retkih intervjua, Kunfei je za NY Times rekla kako u selu u kome je odrasla, devojčice nisu imale mogućnost da idu u srednju školu jer su se mlade udavale i provodile ceo život u tom selu. „Izabrala sam da uđem u poslovni svet i ne žalim ni trenutak zbog toga“, rekla je ona.

Najmlađa od troje dece, rođena je u malom selu Ksijangksijang u provinciji Hunan u centralnoj Kini. Majka joj je umrla kad je imala pet godina, a otac je deset godina pre njenog rođenja izgubio vid. Bili su veoma siromašni, deca su nakon majčine smrti preuzela većinu poslova oko male farme svinja i pataka koja ih je prehranjivala i obezbeđivala dodatnu zaradu. U školi je bila odličan đak, ali to nije sprečilo oca da je već sa 15 godina pošalje da živi kod ujaka u Šenžen, industrijsku zonu u provinciji Gunagdong, gde već sa 16 godina postaje fabrička radnica.

Kako piše magazin Fortune, izabrala je za rad fabriku koja je bila blizu Univerziteta Šenžen kako bi mogla da pohađa kurseve iz računovodstva, kompjuterskih operacija, a čak je dobila i vozačku dozvolu za upravljanje kamionima. 

U fabrici za proizvodnju stakla za satove radila je, kako je rekla u intervjuu za magazin NY Times, za dolar dnevno, svakog dana od osam ujutru do ponoći, nekad i duže. Nakon tri meseca, napisala je pismo direktoru kompanije u kome je saopštila da daje otkaz zbog napornog rada i nepostojanja mogućnosti za napredovanje. Na njeno iznenađenje, taj potez doneo joj je bolju poziciju u kompaniji u kojoj je ostala, proučavajući tehnologiju proizvodnje stakla, sve dok šest godina kasnije nije prikupila dovoljno novca i odlučila da osnuje svoju prvu firmu.