Vesti iz izdanja

01.01.2023. 01:03

Autor: Dragana Nikoletić

Odatle si odakle ti je žena

FENOMENI Nasleđe bačkih Šokaca

Nova ekonomija

Šokci su u Bač došli iz okoline Tuzle, bežeći od Turaka

Idila ravnice oko Bača pokrila je davnu strepnju šokačkog stanovništva koje se u 17. veku ovde masovno doselilo iz Tuzle, bežeći od Turaka. Taj plodni beskraj utolio je i njihovu žal za rodnom grudom, i tugu usled ostavljanja grobova predaka, dajući im sve što im je bilo potrebno

Vođeni ikonom Marije Djeve – Radosne Gospe gradovrško-bačke, pripadnici etničke grupe Hrvata, katoličke veroispovesti, sjatili su se u to mesto po kom je nazvana čitava regija. Neki su sigurnost našli u Monoštoru, Somboru, Sonti, Plavnoj, Vanjskoj, Bođanima.., a drugi se snašli severno od Bačkog Brega, iza današnje mađarske granice, u selima Kačmara, Santovo, Vrsenda… Od kuće su poneli nezaustavljive radne navike, kao i karakterističnu skromnost.

Vremenom su se ipak asimilovali, polako napuštajući svoju tradiciju. Ali ne i Stanka Čoban, predsednica Udruženja građana Tragovi Šokaca, i laureatkinja nagrade za doprinos očuvanju baštine koju od 2022. dodeljuje Evropa Nostra. Sa mužem Stjepanom, ona vodi i etno-domaćinstvo Didina kuća, u faktičkoj funkciji mini multikulturnog centra.

„Ako nam je nešto svojstveno, to je da umemo zajedno da živimo i sa Nemcima, i sa Srbima, Slovacima, Mađarima, Bošnjacima, Romima…“, Stjepan objašnjava koren tog harmoničnog poretka, sa praktičnim manifestacijama u gastronomskom i drugim vrstama druženja.

Međutim, početkom decembra, tipično bačko nisko zdanje Didine kuće, skrivenog velikog dvorišta, nimalo ne liči na ono čemu služi s proleća i leti – veselim sedeljkama. Baštenski nameštaj je zguran pod strehu pozamašnog ganka (terase), gde se za toplog vremena priređuju nedeljni ručkovi, familijarni ili „paradni“ – ukoliko se radi o smotri „Mirisi iz bakinog kuvara“.

Jelovnik u drugom slučaju zavisi od nacionalnosti „šefova kuhinja“, dok bački (šokački) ručak sve jednako podrazumeva supu od živine, kuvano meso sa sosom od paradajza, kapra ili višnje, pohovano il’ prženo pile sa krompirom i sezonskom salatom (od paradajza i krastavca, do kupusa) i čitav niz poslastica. Apetit bodri domaće vino, a nikad rakija.

U opuštenijim prilikama, nešto se baci na roštilj ili metne u pečenjaru koju je Stjepan, kao i gank, sam sazidao, pa se onda priča raspreda do duboko u noć. Često se i zapeva, kako se takođe održava tradicija.

„Naše je pravilo da u ručak stavljamo ono što imamo u domaćinstvu. Ranije je svaka kuća imala bar po dve-tri krave, pa je na astalu bivalo i rinflajša, u supi skuvanog. Pre smo uvek držali i svinje, od čijeg se mesa prave kisele čorbe i razne delicije (delikatesi, prim. nov.), šunka, slanina, kobasice, punomasni čvarci“, Stjepan objašnjava. Držali su oni i konje, kao radnu snagu za oranje. Sad je samo živina pretekla, koke, guske, patke, što je učinilo skromnijim i nedeljne obroke. Međutim, supa se i dalje kuva satima, a obeduje posle mise, oko 13 časova.

Kad je u pitanju pomenuta priredba, „Mirisi iz bakinog kuvara“, tad opština nabavlja sav materijal. Onda ima i gulaša, i sarmica od vinove loze, i slasnih pečenih kobasica, i pasulja u kotliću, debelih gužvara s makom ili orasima, krofni, palente.., a svaka je domaćica u obavezi da svoj recept ostavi u međunarodni amanet.

Epilog tih dešavanja redovno je nastup tamburaša. Na repertoaru su čuveni bećarci, čiji izum Šokci sebi pripisuju. Rime su često duhovite, al’ se sve ređe tiču erotike, usredsređujući se na stvari eterične ljubavne prirode, gde neretko ima i senke patnje. Tamburaši su lokalni Romi, samouki, sa urođenim darom da „dignu atmosferu“, il’ publiku na noge.

Opisivanje gurmanluka dobija posebnu poentu kad gost kroči u kuhinju Stankine majke (bake), u ponudi etnografske (Didine) postavke. Ta prostrana uredna kujna, aktuelno – izložbena, bila je pravo žensko carstvo, opremljeno čudima tada savremene tehnologije – zidanim šporetom sa ogromnom rernom i frižiderom sa česmicom preko koje se otapao ovde stavljan led. Umorna od kuvanja, ili dok čeka da se ručak ukrčka, majka (baba), njena ćerka (ili snaja) mogle su da prilegnu na kanabeu prekrivenom tkanicom.

Slična tvorevina veštih prstiju i sada je na zidu, iznad tog malenog kreveta, uklapajući se u floralne šare moleraja. Tu i tamo igru boja preseca pokoja crno-bela fotografija bližeg ili daljeg rođaka i, još pre, rođake. Smisao tih zamrznutih prizora je da posetiocima Didine kuće prikaže šokačku modu i običaje kroz generacije.

„Na ovoj fotografiji su moji otac i majka kad su se verili, a mama bila pod prstenom. Posle toga se par nedelja navišćivalo, kad se ispitivalo da li su budući mladenci u srodstvu i da li neko ima nešto protiv ovog braka“, Stanka tumači.
Sledila bi svadba, nama najzanimljivija po naročitoj vrsti ženske kape, tzv. oglavlja. Osnova tog ukrasa je drvena, nalik tacni ili sedištu stolice, koja se naknadno ukrašava cvećem, perjem, resicama…

„Običaj je vezan za vreme Turaka koji su otimali mladenke. Tada je za oglavlje bio okačen i poduži veo, da se ne vidi lice neveste“, kaže Stanka.

Oglavlja su nosile i devojke udešene pletenicom i ne tako raskošnim vencem. Mladenke su blistale pod prepletom raznih ukrasa i sopstvene kose, a do 19. veka i opisanog brunduka koje su nosile i mlade udate žene. Starije su na glavu stavljale kondže, šamije i marame, dok je delove ostatka nošnje naporno i nabrajati.

Muškarci su se nosili običnije, ali bi u svečanim prilikama košulja uvek imala zlatom izvezena prsa i zapunke. Šešir je bio obavezan detalj, dok se kod obuće moglo birati između čizama i papuča.

Da se današnje Šokice drže drevne rutine samo za peglanje uštirkanih skuta (suknje i podsuknje) trebalo bi im i po tri i po sata. Jer, svaka falta tzv. lionske svile mora da nađe svoje mesto i potrefi pravac sloja ispod i iznad. Čipka, s druge strane, treba da je kruta, vireći ispod sukanja do nešto iznad gležnjeva i otkrivajući, nekad heklane čarape, a kasnije grilonke, i prefinjene cipele na nisku potpeticu.

I oblačenje je zahtevno, oduzima čitavih sat i po, i to uz nečiju asistenciju. Heklanje, vezenje, prišivanje šljokica i drugih ukrasa, spadalo je u višegodišnje spremanje miraza. U miraz se nosila i posteljina, sa sve dunjama prepunim perja.

Dva primerka takve noćne opreme leže na krevetima u „pridnjoj“ sobi Didine kuće. Detaljno zagledanje tih snežnobelih „glečera“, sa crvenim poljem šifona, izaziva čuđenje – odakle tim (odavno preminulim) ženama toliko strpljenja da umesto da jorganski čaršav samo navuku, stranice njegovog „prarođaka“ povezuju tananim pantljikama.

Sličan vid zapitanosti stvara i perika koja imitira tradicionalnu mladenkinu frizuru. Vlati kose isprepletane su tako da tvore vrstu organske tkanice.
Stanka odbija divljenje na svoj račun apropo tog artefakta, tvrdnjom da nema spretne ruke, te da je ovu čaroliju izveo jedan profesor likovnog, angažovan na projektu „Žensko tradicijsko češljanje i izrada oglavlja i njihova primjena kroz suvremene trendove“.

Mešanje muških i ženskih poslova ipak je tek projektno, dok je u stvarnosti ta podela bila jasna. Muškarci su bili zaduženi za spoljašnje rabote, oko kuće, njive i stoke, dok su žene čistile, kuvale, a samo retko pomagale u polju. Svaka je kuća imala i vinograd, a ređe voćnjak. Razlog je naglašen još na početku teksta – Šokci ne vole da se išta baca i kupuje nepotrebno.

Stoga su izdancima koje su sekli pri obrezivanju loze potpaljivali vatru, od grožđa pravili vino, a od ostataka – komovicu. U zidane paorske peći ubacivali bi restlove sa njiva, slamu i kukuruzovinu (delom oglodanu od svinja), pa je „sridnja“ (dnevna ili primajuća) soba „divno mirisala“.

Originalni primerak tog oblog grejnog tela sačuvan je u Didinoj kući i lako se da zamisliti kako tu Stjepan zimi zasedne sa gostima, prislonjenih leđa uz topli zid peći. I pripoveda o istoriji, delom svog, a stoprocentno ženinog naroda.
„Ja sam čistokrvna Šokica, dok je Stjepanu baba po ocu bila Nemica, a majčin otac Mađar“, Stanka obrazlaže. I dodaje vickasto: „A zna se šta narod kaže – odakle ti je žena, odatle si i ti“.

Narodne mudrosti na stranu, Stjepan i Stanka su se savršeno našli i jedno drugo prate u svim zamislima. Nekad je ideja internog tipa, pa se silno tandemski zabavljaju restauriranjem nameštaja. U četiri ruke, oni ljušte, bruse, nanose git, mnoge slojeve farbe i laka, na nameštaj koji bi neko lakomisleno otpisao.
„Tako smo prošli bez ikakve muke period korone, kad je nama sa preko 65 bilo zabranjeno kretanje“, Stjepan se seća sa neskrivenim uživanjem.

Drugi koncepti uključuju društvo, te su letos krenuli sa organizacijom evergrin partija. Odziv je bio neverovatan, plesalo se uz šlagere i popularne pesme iz šezdesetih, dok se ne bi izgubio pojam o vremenu.

Život ovog para deluje veoma aktivno, ali to nije ni deo dinamike koju su ranije imali, kada su u Didinu kuću navraćale ekskurzije, a svaki vikend bukirali turisti. Prvo se promenilo usled tzv. javnih nabavki na koje se javljaju agencije, ugrađujući se znatno u cenu putovanja i ne ostavljajući prostora za destinacije poput etno-domaćinstava. Turisti su se osuli nakon korone jer se narod nahvatao straha, a uz to i čuva novac za (sve skromnije) godišnje odmore, strpevši se nekako od želje za lutanjem van tog perioda.

Stjepan žali za osnovcima, krajnje prijemčivim za njegov „šou“ u kovačnici, gde im je izrađivao lukove, strele i slične naprave. Stanka je odsustvo đačkih poseta nadomestila radionicama mešenja testa, između ostalog, srećna kad mališani krenu kući, noseći (nejestivo) pecivo, kao suvenir koji su sami proizveli.

Nekada, kada je u Baču bilo više Šokaca, grupno se išlo u Tuzlu na praznik Radosne Gospe, a neki su se peli na brdo Gradovrh. Sada ih tamo ode samo šačica preteklih asimilaciji, ali i bolesti i smrti. Tamošnji sunarodnici su, pak, punili autobuse, sa ciljem da u Baču vide i celivaju ikonu Marije Djeve, putovođe davno izbeglih zemljaka, sada smeštenu u franjevačkom manastiru. Međutim, i oni su desetkovani sličnim problemima.

Ni Šokac ni Šokica više nisu šta su nekad bili, pa oblače nošnju samo za velike svetkovine.

„Čak je i moja pokojna mati prestala da se tako nosi negde sredinom šezdesetih“, napominje Stanka. Od toga ona, ipak, ima neke vajde, jer materino je ruho ostalo njoj u nasleđe, neistrošeno čestim korišćenjem.
I šnajderke su sve ređe, a o vičnim heklanju i vezenju čipke da i ne govorimo. Izgubila bi se i šokačka pesma, umilna, ali puna neočekivanih tonskih trzaja, da je ženska pevačka grupa pri Tragovima Šokaca, na jedvite jade ne održava.
„Pa čak se i mi osipamo, mlade odlaze da rade u Novi Sad, a stare – zna se“, naša domaćica zaključuje.

Svrha Didine kuće i Tragova Šokaca je, stoga, da sačuvaju šta se da sačuvati. Jer, naš identitet ne čini samo ono što jesmo trenutno, već je u njemu sadržano i raskošno iskustvo ranijih generacija.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Tema:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.