Mi smo zemlja u stalnoj tranziciji. Naša pozorišta još posluju po sistemu koji je uveo tužni socijalizam. Nije tamo svima jasno da je Tito umro pre skoro četrdeset godina… Svet je za to vreme otišao daleko. Kreativna industrija, turizam, ekonomija, tržište, nisu termini koje smo usvojili kada govorimo o umetničkoj produkciji
Festivali su pogled u svet, što je i bio slogan jedne od beogradskih manifestacija šireg opsega. Stigne ti u grad neki svetski čuveni simfonijski orkestar, neka filharmonija, pozorišna ili plesna trupa, pa ne moraš da se razmećeš i putuješ u daleke svetove da ih se naslušaš i nagledaš. Spektakli su blizu kuće ili u neposrednom komšiluku, pa ti na tvom pragu srce bude puno, a duša omamljena. I tako godinama. Deo tradicije, kulture jednog naroda, zlatna zaostavština za budućnost su nam BITEF, FEST, BEMUS, BELEF, BFI, ne mora čovek ni skraćenice da dešifruje, svi ih znamo napamet. U istom prestižnom rangu su i raskošni Sajam knjiga, martovski „kratki metar“ odnosno Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, pa Džez festival, Festival autorskog filma, Beldocks, pa festival stripa, mode, šaha… Ima još. Za svakoga ponešto. Al’ da ne nabrajam… dopunite sami. Na stranu činjenica da su veliki festivali društveni događaj, dođeš da vidiš i da budeš viđen, da razmeniš informacije, saznaš šta se priča i dešava u čaršiji.
Beograd – grad festivala, rekao bi neko. Možda, ni dan bez neke uzavrelosti… Čim jedan festival prođe, pitaš se šta je sledeće, navučeš se na praznik umetosti i hoćeš još, ne iz dokonosti nego zbog kulturne gladi… Moja poznanica Marina G. koja već četvrt veka živi u Beču, svakog proleća dođe u Beograd na Festival igre za koji nalazi da je u ravni svih austrijskih, a ne propušta ni Fest, specijalno zbog otvorenosti prema skrajnutim evropskim i mnogim svetskim produkcijama koje prkose holivudskim blokbasterima.
Kako su se vremena ekonomski usložnila, finansijska kataklizma odrazila se na repertoar vodećih festivala. Nažalost, krilatica „koliko para toliko muzike“ zverski realno zvuči. Svi nešto tavore, javljaju se na republičke i gradske konkurse tražeći podršku, a podrška stiže ili izostaje, treće nema. I kad legne, manja je od očekivane. Ti tražiš neku razumnu cifru, oni daju pola jer pretpostavljaju da si tražio više nego što ti treba. I igraš neku čudnu igru, kao da si neprijatelj, a ne partner druge strane. I svi jure sponzore, a sponzori ko udavače, što su bogatiji, to više prosaca. Gužva pred vratima. Kleči se, moli se, vuče za rukav, dajte, dajte radite za opšte dobro. Hleba i festivala, udelite sirotinji!
„Festivali su dobri dokle god ima publike koja kupuje ulaznice. Mera uspeha svakog pozorišnog projekta, traži se na blagajni. Kada prestanu da budu važni, onda je najbolje da se ugase. I nema u tome nikakve mistifikacije, tuge, prizivanja slavne prošlosti. Jednostavno je. Dobra predstava živi sve dok možete da obezbedite jak aplauz”, kaže za „Novu ekonomiju“ balerina Aja Jung, osnivačica i direktorka Beogradskog festivala igre (BFI) koji se ove godine održao 14. put.
„Mi smo zemlja u stalnoj tranziciji. Naša pozorišta još posluju po sistemu koji je uveo tužni socijalizam. Nije tamo svima jasno da je Tito umro pre skoro četrdeset godina… Svet je za to vreme otišao daleko. Kreativna industrija, turizam, ekonomija, tržište, nisu termini koje smo usvojili kada govorimo o umetničkoj produkciji. A gde je tek praksa? Nije umetnik onaj koji je završio školu za to, već onaj koji se svakim novim projektom iznova dokazuje. Za umetnost se nigde u svetu ne dobijaju doživotna plata i garancije. Baletski igrač u Njujorku nije samo onaj na sceni, već može biti i onaj koji vam je prodao hot dog, tu u blizini Central parka. Beogradski festival igre nije čekao svoju priliku ili bolja vremena. Događao se. U Srbiji, a po svetskim principima”, naglašava Aja Jung.
Pripremajući ovogodišnji BFI, njegova inicijatorka prijavila se na redovni konkurs republičkog Ministarstva kulture i informisanja, očekujući od nadležnog vladinog resora finansijsku pomoć. Pošto se svi ozbiljni projekti planiraju mesecima unapred, direktorka je još lane dobila uveravanja da ne brine, da može punim kapacitetom da krene u pripremu svoje 14. manifestacije. Ali, ispostavilo se da je u savremenom pa de deu (pas de deux), igri udvoje, igrač (do)pustio da balerina padne. Malo se ugruvala, ali nastavila da pleše… Show must go on.
Nastavak teksta možete pročitati u 40. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
