Petričić: Milošević nije ovoliko podelio narod

Kod nas se već duže vreme vodi polemika o cenzuri i autocenzuri, o tome da li u Srbiji može slobodno da se piše i govori, ili se svaka kritika vlasti tretira kao neprijateljski akt. Ovaj spor je ponovo aktuelizovala sama vlast, otvaranjem izložbe „Necenzurisane laži“. Zajedno sa kolegom Koraksom, karikaturista Politike Dušan Petričić je najavio da će tužiti SNS jer su izložili njegove radove a da nisu za to tražili saglasnost. 

Zbog čega ste odustali od tužbe?

U jednom trenutku se zaista rodila ideja da ih tužimo. Tužba je trebalo da bude znak otpora prema jednom bezobraznom činu. Nakon konsultacija sa advokatima i međusobnih razgovora zaključili smo da ona zapravo ne bi imala smisla. Velike su šanse da bi bila odbačena kao netačna, neprecizna, lažna… To nam nikako ne bi odgovaralo jer smo mi zapravo želeli da pokažemo do koje mere vlast vara građane tvrdeći da su u galeriji izložene laži o njima. U svakoj normalnoj državi mogli bismo da ih tužimo za elementarno kršenje autorskih prava. Jedan iskusan advokat mi je rekao da ćemo verovatno naići na nekog „samostalnog sudiju“ koji će nam reći da se bavimo glupostima. Tako bi naša osnovna ideja izgubila, dali bismo im opet loptu na volej, što nismo hteli. Dovoljno se oni brukaju i bez nas. Shvatili smo da bi se opet pokazalo nešto što svi već znamo, a to je da je srpsko pravosuđe nikakvo. Izložba sama po sebi vrlo precizno i jasno govori o stanju društva u kome živimo.

Kad građanin izrazi sumnju u pravosuđe, onda to znači da sumnja u ceo sistem i institucije.

Naravno. U jednom trenutku smo se zajedno čudili kako nam je uopšte palo na pamet da ih tužimo. Svako od nas živi u nekom svom svetu i očigledno se povremeno zanesemo u želji da verujemo da nam nije tako loše. Valjda sve u želji da verujemo da postoji pristojnije pravosuđe, obrazovanje, kultura, informisanje. Onda se trgnete i shvatite da živite u ogromnoj laži. Svakodnevno bauljate i čekate kada će se srušiti kula od karata.

Kada je reč o cenzuri i odnosu prema medijima, neko bi vam rekao da je ova vlast samo nastavila tamo gde je prethodna stala. Da su „oni“ kao i „ovi“ sve držali u svojim rukama kroz prikriveno vlasništvo i razne političke uticaje. Šta biste im odgovorili?

Svaka se vlast nastavlja na onu prethodnu. Moje mišljenje je da se ova vlast više nadovezuje na Miloševićevu nego na DS-ovu. Nema sumnje da su demokrate svašta radile s medijima, kulturom, obrazovanjem, privatizacijama, korupcijom. Činjenica je da je prevaranata koji vode Srbiju uvek bilo. Nije nam prvi put da imamo prevaranta na čelu države. Svi prevaranti na vlasti smatraju da vladaju imbecilnim narodom i da mogu da mu rade šta hoće. Ja sam duboko ubeđen da je Milošević mislio da su Srbi jedan glup narod i da njime može da manipuliše. On je to i radio, ali se istovremeno trudio da ne bude previše očigledno. Verovatno zato nije bio mnogo prisutan u medijima.

Naš sadašnji vladar je shvatio da je stanje svesti i duha naroda takvo da može da priča i radi šta hoće, a da će taj isti narod da mu kliče i glasa za njega. Gledajući ga povremeno na konferencijama za novinare, ne mogu da se otmem utisku da on oseća jedno ogromno unutrašnje zadovoljstvo što se prema okruženju odnosi kao prema imbecilima, a sredina na to ne reaguje.

Zar to nije sramota i novinara i onih koji ga okružuju? Uglavnom ćute i snishodljivo se ponašaju.

Ovakva vlast nije pala s Marsa, ona je nastala iz društvenog miljea. Meni je neverovatna brzina kojom se medijska vojska, pre nego što je Vučić i došao na vlast, prestrojila, postrojila i potpuno mu predala informisanje. Još iz vremena kada je bio ministar, Vučić je najavljivao da bi mogao biti neprijatan vladar koji će umeti da izađe na kraj s medijima. Brzina kojom su se urednici i novinari predali je zastrašujuća. To jasno pokazuje u kakvoj sredini živimo.

U svakom slučaju, meni nije lakše što mu se očigledno može da se tako ponaša. Počinjem da verujem da je sebi dao u zadatak da pokaže Srbima kakvi su zapravo. Samo je pitanje trenutka i vremena kada će taj isti narod izaći iz svoje čaure i shvatiti šta se dešava.

Ne mogu mu ništa novinari, saradnici, ministri. Dok se on izdire na članove Vlade, oni ponizno ćute. Pitam se od kog su materijala pravljeni kad trpe tu vrstu poniženja, zarad vlasti i materijalnih i drugih privilegija.To je ono što sadašnju vlast čini drugačijom od svih prethodnih. Ja ne mrzim nikoga, ali se gadim tolike količine snishodljivosti.

On je ponizio i sebe. Poznato je šta mislim o radikalima. Međutim, duboko sam ubeđen da je potpuno nemoralno da pretrčite s jedne na drugu stranu i tvrdite da vi zapravo nikad niste bili s njima, odnosno da ste godinama bili u teškoj zabludi.

Odnosno, postanete najveći Evropejac, a prethodno ste proglašavali za izdajnike sve koji su se zalagali za ulazak u EU.

To je za mene još jedna vrsta duboke shizofrenije koja je skoro neobjašnjiva. Duboko sam ubeđen da ovaj „veliki“ broj glasača koji su takođe pretrčali iz SRS u SNS niti veruje u Evropsku uniju, niti želi da uđe u nju. Vođa im sada govori da nema druge alternative osim EU. Potpisujem da njegovi birači ne veruju u to.

Postoje samo dve mogućnosti: ili su oni toliko sluđeni da ne vide i ne čuju šta im se govori, ili negde duboko u sebi pretpostavljaju da je on tako veliki igrač da sve druge zamajava i da će samo u jednom trenutku reći „ništa nam ne možete, nećemo u Evropu, idemo na drugu stranu“.

Zar ne mislite da je upravo Evropska unija pomogla njegov dolazak na vlast?

Sasvim sigurno su Evropska unija, Amerika i kompletan Zapad pripomogli. Ja sam u to vreme bio u Kanadi i slušao sam priče kako Nikolić i Vučić ne izlaze iz zapadnih ambasada i to dve godine pre nego što su došli na vlast.

Da li su zapravo samo oni mogli na ovaj način da reše pitanje Kosova?

Lično nemam ništa protiv rešavanja pitanja Kosova. Ono je odavno izgubljeno. Međutim i dalje tvrdim da će Vučić tražiti svaku moguću situaciju da prevari i Evropu i Ameriku. Ne verujem da je Zapad naivan kao naš narod, ali mislim da trenutno ozbiljno učestvuje u velikoj prevari. Šta god bilo u pitanju, sve ćemo mi na kraju platiti.

Svidelo se to nekome ili ne, SNS je dobio najveću podršku.

Ne mislim da je dobio toliku podršku kako se predstavlja, ali je sasvim sigurno da je reč o većini. Svetislav Basara je pokušavajući da nađe odgovor na isto pitanje, nedavno napisao da je Srbija jedna velika tajna. Verovatno je problem u tome što smo naučili da živimo jadno, bedno i sirotinjski u banana državi. Tuga su naše prljave kuće, prljave ulice, prljavi parkovi, prljavi WC-i. Mi smo u stanju da nazovemo napretkom to što smo sa čučavca prešli na neke engleske WC-e, ali će oni i dalje, da izvinete, ostati zasrani – jer niko neće da ih pere. Kada ste naučeni da tako živite, onda vam nije problem ni da pristanete na svakojaka poniženja.

Trenutno čitam jednu zanimljivu knjigu Edena fon Horvata „Omladina bez Boga“. Autor piše o životu nemačke omladine pred sam početak Drugog svetskog rata. Reč je zapravo o mladim ljudima koji su rođeni i odrastali u toj zemlji posle Prvog svetskog rata. Kao što znamo, Nemačka je rat izgubila i bila izuzetno ponižena od strane zapadnih sila. Tadašnji mladi Nemci su odrastali u obeznađenoj i obezglavljenoj državi, koja je bila bez ideje i vere u bilo šta. To je i bio razlog što su postali lak i jednostavan materijal za strašne manipulacije koje su završile fašizmom.

Uz mladost obično ide i bunt. Njega nema.

Nema bunta. Ni Nemci se nisu bunili dok im nisu došli manipulatori Hitler i Gebels, koji su ih usmerili kuda da krenu. Ovde se trenutno bune navijači koji se međusobno tuku ili tuku policiju. Oni su vojska koja se rodila u vreme Miloševićeve vladavine i u međuvremenu odrasla. Rasli su na laži, prevarama, nemaštini. Zato se veoma bojim šta će biti sutra.

Zbog čega vlast koja trenutno ima većinsku  podršku iskazuje ovoliku osetljivost na bilo koju vrstu kritike?

Verovatno je objašnjenje u tome što zapravo vrlo dobro znaju da nemaju toliku podršku naroda koliku tvrde da imaju. Suština njihove politike je da uvek postave pitanje „A vi, šta ste vi radili“. Zbog čega je premijer u predizbornoj kampanji izbegavao da stane pred kamere i uđe u debatu sa svojim neistomišljenicima? Mi još nismo dobili odgovor na pitanja šta je bilo sa fantomkama, Savamalom, helikopterom. Čim pitate, krenu da napadaju. To je dovoljan znak da nemaju nijedan suvisli odgovor.

O tim pitanjima na koja nema odgovora nešto kasnije, ali kako u svemu ovome vidite opoziciju?

Svi znamo da nemamo opoziciju i meni je to odavno bilo jasno. Posle propasti Jugoslavije, pojedini ljudi su se raspodelili na različite strane po različitim partijama. Tada je još bilo moguće prepoznati neke ideološke razlike. Sada ih više nema. Ja sam veliki kritičar i Demokratske stranke, o čemu govore i moje karikature. Za mene su oni najveći krivci za sve što se sada događa, to jest što su ovi došli na vlast. Imali su svoj mandat od osam godina i mogli su mnogo toga da urade.

Boris Tadić će između ostalog ostati upamćen po tome što je napustio stranku pred izbore.

Katastrofalan i nedopustiv Tadićev potez. Ali, na stranu sve to, mislim da je Demokratska stranka daleko iskrenije želela da ide ka Evropi i Evropskoj uniji nego što to sada tvrdi da želi Srpska napredna stranka na čelu sa Vučićem. DS je bio neuporedivo civilizovaniji. Evo samo jednog primera: u vreme Miloševića svi smo bili svedoci neviđenih mafijaških obračuna i svakodnevnih ubijanja na ulicama. Gledali smo tuče navijača i pretnje mašinkama i bombama. Vladala je totalna nesigurnost. Kad je DS došao na vlast, takvi događaji su svedeni na minimum. Sada ponovo imamo obračune raznih mafijaških grupa. Razmislite o tome.

Govorili ste o pitanjima na koja javnost još nije dobila odgovor. Jedno od njih je šta stoji u ugovoru o „Beogradu na vodi“ ili ko je odgovoran za dešavanja u Hercegovačkoj, ko su ljudi s fantomkama…. Odlazite na proteste. Šta vam zapravo više smeta – „Beograd na vodi“, način kako se rušilo noću u glavnom gradu, ili jednostavno želite da protestujete protiv vlasti?

Sve je deo iste priče. Projekat „Beograd na vodi“ od početka bezočno guraju uprkos velikom otporu stručnog, pametnog i normalnog sveta. Nijednog trenutka nisu pokazali da bar malo uvažavaju mišljenje profesije, već permanentno govore o nekim milijardama koje će navodno biti uložene u njihov projekat. To što se desilo u Savamali je samo logična posledica jednog agresivnog ponašanja vlasti. Ljude nazivaju plaćenicima i državnim neprijateljima. Zanimljivo je da se bez obzira ne proteste i dalje izvlače. Beskrupulozno se prave ludi.

Dokle će ovako biti, ne znam. Ali, ništa ne traje unedogled. U jednom trenutku će najbliži premijerovi ljudi i oni koji ga podržavaju postati njegovi najveći neprijatelji, što takođe loše govori i o Srbima i o Srbiji.

Kako odgovarate na optužbe da je reč o političkom, a ne o  građanskom protestu i da iza svega stoji Soroš, strane službe i ambasade?

Jednostavno od toga dobijem koprivnjaču. Pa naravno da je reč i o političkom protestu. A što ne bi bio? U čemu je problem? Zar pristojan svet ne sme da se pobuni protiv pljačke i rasturanja institucija? Za mene je bio poražavajući podatak, koji sam nedavno pročitao, da se samo tri odsto srpske populacije redovno informiše. Kako onda bilo šta može da se menja u ovoj sredini? Ni u vreme Miloševića srpski narod nije ovoliko bio podeljen.

Možda je delimično problem u zamoru materijala?

Sasvim sigurno da ima i toga. Razgovarao sam sa svojim prijateljima kad sam se vratio iz Kanade. Oni su me podsećali da sam imao mogućnost da odem iz Srbije u vreme kad su oni izlazili na ulice po suncu, kiši i snegu, kad su lupali u šerpe i lonce, protestovali i bunili se. Tačno. Ali ja stalno ponavljam da čovek ne sme da se preda. Možda sam naivan, bez obzira na moje godine, ali verujem da ljudi ne mogu da se pravdaju time da su već nešto radili, da su imali Peti oktobar, da su pokazali da žele promene, da su ih demokrate razočarale i da više nemaju snage.

Šta to znači, da treba da propadnemo svi zajedno? Ne! Mora da se ima snage.

Da li je vi lično imate?

Meni se čini da imam snage. Između ostalog i zbog svoje četvoro dece i šestoro unučadi. Mnogo je ljudi koji takođe imaju decu i upravo zbog toga bi morali da razmišljaju šta će im ostaviti iza sebe. Ne mogu se samo pravdati da nije trenutak i da će izgubiti posao i ostati na ulici.

Za osnovnu egzistenciju se uvek može zaraditi. Zar nije iznad svega pitanje kako ćete jednog dana pogledati decu u oči?

Voleo bih da, kao o zasebnoj temi, nekom drugom prilikom razgovaramo o tome kako lažovi i hohštapleri gledaju u oči svojoj deci. To mi nikad neće biti jasno.

Dogovoreno. Biće mi veliko zadovoljstvo. Vratimo se onda na temu i pitanje za šta se vi zapravo borite.

Ja zaista duboko verujem u slobodu i demokratiju i mislim da se za njih stalno i iznova treba boriti. Nikada za slobodu i demokratiju bitka nije zauvek dobijena.

Kako da se borimo za demokratiju ako pre toga nismo izgradili sistem? Pitanje demokratije i u svetu je na staklenim nogama.

Zaista je veliko pitanje šta se i u svetu podrazumeva pod demokratijom. Ja kad govorim o demokratiji, zapravo mislim na jednakost ljudi, pravo i pravdu. Naravno, da bi te vrednosti opstale, mora da postoji sistem.

Jednom ste izjavili da su karikaturisti ćutljiv svet, ali da iz dugog ćutanja uvek izleti glasnija i oštrija poruka. Da li vam je važnije da vaše karikature iznerviraju vlast,  ili da podstaknu kod građana određena razmišljanja?

Ja bih najviše voleo kada bi to što mi karikaturisti crtamo imalo nekog ozbiljnijeg efekta, odnosno kada bi otvorilo oči narodu kome se obraćamo. Nažalost, to se nikad nije dogodilo. Decenijama sam karikaturista i primećujem da karikatura ne može da menja društvo. Pre bih rekao da karikatura  pomaže da se gorke i teške situacije lakše prebrode uz osmeh i humor, makar on bio i ciničan. Moja je želja da iz dana u dan makar po jedan čitalac postaje svestan šta nam vlast radi. Pa polako, posle izvesnog vremena biće nas sve više.

Ko danas čini kulturnu elitu Srbije? Da li vas je iznenadilo postavljanje Ivana Tasovaca za ministra kulture, mislim pre svega na njegovu odluku da se prihvati te funkcije.

Naravno da jeste. Svaka vlast računa da će iz takozvane elite uspeti da privuče bar jednu, dve ličnosti koje će im dati kredibilitet. Kao dobronameran čovek želeo sam da verujem da Tasovac ima ideju šta će uraditi.

Da ste vi pozvani, da li biste se prihvatili tog ili sličnog posla?

Ja nikad ne bih prihvatio, ali to je pitanje ljudskog materijala. Moje vrednosti su potpuno drugačije od njegovih. Ipak, uvažavam činjenicu da nismo svi isti i da politika nije vođenje obdaništa. Mislio sam da on možda želi da se izbori za novu, velelepnu zgradu Filharmonije i da  zbog toga pristaje da na neki način žrtvuje i svoja načela.  Taj potez bi, po meni, onda imao bar nekog minimalnog smisla. 

Umesto toga, okačeni su satovi na zgrade muzeja koji su svoje otkucali, ali muzeji i dalje ne rade.

Kao inteligentan čovek pokušao je prvih godinu dana da eskivira javnost i da previše ne učestvuje u svom poslu. Posle je sve nekako krenulo nizbrdo i videli smo kako je istrčao svoju trku.

Da li je mnogo ljudi iz sveta kulture koji su spremni da žrtvuju svoje principe i načela?

Na sreću ne. Prebrojte, tu su Miki Manojlović, Bule Goncić, Jadranka Jovanović i još nekoliko. Dakle njih desetak, petnaest. Da li ih ima na manje vidljivom nivou – sigurno da ih ima. Znate, uvek i svuda imate ljude koji iz različitih razloga pristaju da pljunu na sebe i sopstveni moral. Međutim, u odnosu na ukupan broj vrhunskih umetnika, nema mnogo onih koji su se priklonili vlasti. To saznanje me teši.

Premijer često izražava ljutnju što nema podršku tog dela javnosti.

Uvek se zapitam zašto ga to ljuti. Ako je pametan morao bi da shvati da ne može prema građanskoj i intelektualnoj eliti da se ponaša kao prema imbecilima i polupismenom svetu. Takav metod može da primenjuje kod onog dela naroda koji ga svesrdno podržava i pristaje da bude omalovažen.

Verujem da preispitujete sebe, odnosno svoje stavove, ali je jasno da precizno sagledavate realnost. To se između ostalog vidi i u vašoj knjizi „Dijagnoza“, koja je podeljena na dva dela, „Oni“ i „Mi“. Svakodnevno odslikavate materijalno i duhovno siromaštvo našeg društva. Da li vam se dogodilo da ste shvatili da ste bili u nekoj zabludi?

Jedan jedini put sam se iznenadio i shvatio da sam bio u zabludi kada se raspala Jugoslavija, to jest kada se pojavio Milošević. U samom početku nisam ni bio svestan šta nam se dešava. Još pamtim jutro kada sam pomislio da nešto ozbiljno nije u redu. Nisam ni svario svoje saznanje, a Jugoslavija se raspala za nedelju dana sa sve vađenjem očiju, klanjem, bacanjem leševa niz reke. Brzina kojom se dogodilo vraćanje balkanske civilizacije u XIX vek je bila zastrašujuća. Nakon toga, više me ništa ne može iznenaditi. Od tada sam naučio da analitički posmatram svet. Zato već sad mogu da tvrdim da, za razliku od demokrata, ova vlast nikad neće demokratskim putem sići sa svog trona.

Počeli smo ovaj razgovor pričom o cenzuri, da li ste je vi nekad doživeli? Godinama radite za Politiku.

Ne. Zapravo jedan jedini put, u vreme Dragana Bujoševića. Nećete verovati, ali u pitanju je bila karikatura Tome Nikolića. Mislio je da sam baš preterao. Možda je čak i bio u pravu.

Kao neko ko sagledava lošu i licemernu stranu sveta, kako se branite od osećaja teskobe, ljutnje pa i besa?

Kad čovek dođe u moje godine, već mora da zna kako da izađe na kraj s takvim stvarima, kako da pobegne u neke druge sfere i da sebe pomalo laže. Ja sam čak odredio delove dana kada se osećam manje ili više teskobno, bez obzira na to šta se događa. Najbolje je doneti odluku da uvek imate neki cilj, ma koliko on bio mali, i truditi se da ga ostvarite.