Pozovi M. radi ubistva biznisa

Zanimljiv je slučaj niškog aerodroma
po svim pitanjima: i zašto je godinama puštan da tavori, i koliko je država u
njega zaista uložila, i kako je odjednom doživeo bum u poslovanju i kako je i
zašto država baš tad rešila da ga oduzme Nišlijama jer navodno pravi gubitke. I
kako se po tom pitanju zakrvio niški SNS. I na kraju – šta će dalje da bude

Ministarka građevine, saobraćaja i
infrastrukture Zorana Mihajlović bila je dramatična – listala je novine, a onda
podigla pogled i u kameru rekla da Grad Niš i Aerodrom ˮKonstantin Veliki“ u
Nišu ˮdirektno ugrožavaju funkcionisanje Aerodroma Niš, ugrožavaju građane,
ugrožavaju bezbednost, putnike koji lete sa aerodroma“, da ˮnjihova
nesposobnost pokazuje da su spremni čak i da dovedu u pitanje odvijanje
avio-saobraćaja“ i da, generalno, uznemiravaju javnost.

Bio je 5. maj i to nije bio prvi put
da se ministarka obračunava sa zbilja očajnim rukovodstvom aerodroma u Nišu, a
i sa lokalnom vlašću koja takvo očajno rukovodstvo trpi tolike godine. Evo,
mesec dana ranije, 2. aprila, ministarka Mihajlović je ˮskresala“ nesposobnom
rukovodstvu:

ˮJa neću da dozvolim da Niš propadne,
i da nema dovoljno novca, i da se ne razvija dalje. Trenutno, od onoga kako
funkcioniše Niš, nažalost, oni ne mogu da isplate ni plate. Dakle, od prihoda
koje ostvaruje Aerodrom ‘Konstantin Veliki’, koji iznose negde oko 60 miliona
dinara, oni ne mogu da isplate plate, a trošak za plate je 110 miliona dinara.“

Da, dobro ste pročitali. Ni za plate.
Između ova dva datuma bilo je još opomena za Nišlije – da nemaju para za
aerodrom, da treba novi toranj da naprave, da nema više vremena za čekanje…

Iz svega ovoga se nameće samo jedan
zaključak: pošto ovakvo stanje traje već godinama, sasvim je logično što država
hoće da preuzme Aerodrom Niš od nesposobnog rukovodstva i lokalne samouprave u
čijem je aerodrom vlasništvu, da stvar ne propadne potpuno.

Na nekakve glasove kritike upućene
sadržini zaključka Vlade Srbije od 29. marta 2018. godine (u kome je data
preporuka Gradu Nišu ˮda pripremi odgovarajuće, potrebne i potpune odluke
kojima se obezbeđuje prenos celokupne imovine civilnog dela kompleksa Aerodrom ˮKonstantin
Veliki“ sa Grada Niša na Republiku Srbiju, radi realizacije ulaganja i podrške
Republike Srbije, u cilju unapređenja razvoja aerodromske infrastrukture“),
ministarka Mihajlović je odmahivala rukom:

ˮKada pominjete talas nezadovoljstva
stručnjaka i stručne javnosti, ovih dana sam slušala te stručnjake i ja bih
rekla da od tih stručnjaka, od te struke stoji možda samo njihova vožnja
avionom.“

A SAD STVARNO

Iako su gore napisane rečenice
gramatički i stilski dosta solidno napisane, i premda su formalno tačne – sve
ovo gore u nekom trenutku vremena izustila je ministarka Zorana Mihajlović –
celom gornjem pasusu nedostaje jedan ključni sastojak koji je u interesu
javnosti: istina.

Jer, šta? Da je ministarka davne
2014. godine (kada je postala zadužena i za resor saobraćaja) izašla u javnost
i sve ovo rekla, bila bi skoro u potpunosti u pravu. Dovraga, samo rukovodstvo
niškog aerodroma bilo je brutalno iskreno:

ˮSumirajući rezultate ostvarenog saobraćaja u 2014. godini mora se konstatovati
da je ostvaren drastičan pad obima saobraćaja na Aerodromu Niš. Broj putnika,
redovnih i čarter linija, smanjio se do same granice opravdanosti postojanja
aerodroma“, pisalo je u Izveštaju o poslovanju za 2014. godinu.

Čitamo taj izveštaj dalje:

ˮAktivnost u 2014. koju je Aerodrom
Niš jedva sproveo je postupak zadržavanja operativne dozvole (sertifikata)
aerodroma za obavljanje javnog avio saobraćaja, bez koje Aerodrom Niš ne bi
mogao da sprovodi svoju primarnu delatnost.“

„Tokom 2014. godine sa Aerodroma Niš
je realizovan ukupno 271 let, dok je sa aerodroma putovalo, u dolasku i
odlasku, ukupno 1.335 putnika. U odnosu na 2013. godinu, ove brojke pokazuju
ogromno smanjenje od 45,5 odsto u broju operacija i od 93,8 odsto u broju
putnika. Razlog ogromnog pada broja putnika leži u činjenici da u 2014. godini
sa Aerodroma Niš nije bilo redovnog i čarter saobraćaja. Veći deo realizovanog
saobraćaja ostvaren je na bazi kargo, biznis i tehničkih letova.“

ˮTokom 2014. godine nije vršena
nabavka nove opreme za prihvat i otpremu ili znatnije investiciono ulaganje.
Obavljani su samo nužni radovi redovnog održavanja.“

ˮZarade nisu isplaćivane redovno,
kasnile su isplate po nekoliko meseci, a prosečna neto zarada je u 2014. godini
iznosila 30.285 dinara, što je približno nivou zarada u Nišu, a daleko ispod
nivoa zarada u odnosu na druga preduzeća u grani vazdušnog saobraćaja u
Republici Srbiji. Od septembra 2014. godine isplaćivana je minimalna zarada.“

I ako ovi podaci nisu dovoljni da
opišu bedu nečega što se formalno zvalo aerodromom, a imalo nepuna četiri
putnika dnevno, tu je možda i najspektakularniji podatak u svim posmatranim
finansijskim izveštajima i izveštajima o poslovanju od 2009. do 2017. godine –
spisak službenih vozila Aerodroma Niš u 2014. godini: ˮzastava skala 55ˮ – 4
vozila, ˮzastava koral 55ˮ – 1 vozilo, ˮzastava 10ˮ – 1 vozilo, ˮškoda oktavijaˮ
– 1 vozilo, ˮmercedes vitoˮ – 1 vozilo, ˮzastava polyˮ – 1 vozilo.

Dalje nije potrebno ići.

No, ministarku tada nije zanimao
Aerodrom Niš. Zapravo, retko koga i jeste. Bio je to jedan od brojnih primera
neuspešnog preduzeća koje posluje po nekakvom zastarelom modelu koji uopšte ne
može da funkcioniše bez neprestanog ulivanja para sa strane, a da postane
uspešno i samostalno – to ni pod razno.

Uplaćivao je Aerodrom Beograd po sto
miliona dinara 2010. i 2011. godine i još 30 miliona 2012. godine (od 2013.
više nije mogao da daje pare, jer  je
počelo čerupanje od strane Er Srbije, pa je pomoć Aerodromu u Nišu davao „samo“
u vidu obuke kadrova i doniranja opreme koja mu je postala i bespotrebna).

Davao je i Grad Niš, doduše, manje od
Aerodroma Beograd. Grad je više davao subvencije kompanijama koje su tada
letele sa Aerodroma Niš (Wind Jet i Montenegro Airlines, između 700.000 i
milion evra godišnje), ama badava: broj putnika nije prešao 28.000, kompanija
je 2010. bila 192 dana u blokadi, sledeće godine još sedam dana, a iz izveštaja
u izveštaj se ponavljao „vapaj“: da pošto Aerodrom Niš ima ˮstrateški značaj“ i
za osnivača (Grad Niš) i za Republiku Srbiju, ˮočekuje se podrška ovih
subjekata u vidu subvencija, koje će omogućiti stabilno poslovanje, a samim tim
i dalji razvoj i opstanak JP Aerodrom Niš“.

PREOKRET

A onda je 2014. dotaknuto dno i
postavljeno novo rukovodstvo. Primećeno je da postoji ˮneznatna razlika u
cenama aerodromskih usluga između beogradskog i niškog aerodroma“, a da ta
razlika u cenama ˮu prethodnom periodu nije pratila i evidentnu razliku u
ponudi ova dva aerodroma od značaja za avio-kompanije“, pa su srezane
aerodromske takse na 3 evra po putniku. Takođe je primećeno da se aerodrom
ponajmanje bavi ˮcore“ biznisom, pa je tako Aerodrom ˮizašao“ iz delatnosti
gradskog prevoza i trgovine, što je u 2015. smanjilo broj zaposlenih za 60 (od
150!) i time i izdatke za zarade. I – krenulo je.

Low cost kompanija Wizz Air počela je
da saobraća sa Aerodroma Niš od sredine 2015. i samo to je bilo dovoljno da se
obori rekord po broju putnika u toku kalendarske godine (36.258), a dupliran je
i kargo saobraćaj. A ˮčuda“ su tek dolazila: čuda u koja ni menadžment nije
verovao. Jer, u programu poslovanja za 2015. pisalo je da će se broj putnika do
2017. godine povećati na 100.000 godišnje – a tih 100.000 je ˮoduvano“ već u
2016. (blizu 125.000), da bi u 2017. prešao 330.000 putnika.

Istovremeno, kargo transport je skoro
udesetostručen, sa 284 tona u 2014. na 2,5 hiljada tona u 2017. godini.
Ukratko, u 2016. je u Niš došla najveća low-cost kompanija u Evropi, Ryanair,
otvorena je redovna kargo linija Istanbul – Niš (Turkish Cargo), neto zarade
povećane su na iznad 40.000 dinara, a u 2017. došle su i „neniskotarifne“ kompanije
– Swiss i Germania (tzv. legacy carriers).

Istovremeno, dugoročne obaveze sa
iznad 1,1 milion evra u 2009. padaju na – nulu u 2016. i 2017. godini. U
prevodu, kompanija je dobila široke mogućnosti uzimanja kredita za investicije.
Kao posledica svih ovih događaja, u planu poslovanja za 2018. godinu nisu
predviđene subvencije, a za kraj 2019. godine planira se više od 500.000
putnika, kao i iznad 4.000 tona prevezene robe. U istom periodu (2014-2017),
Grad Niš je imao porast od 55,6 odsto u broju dolazaka turista i 44,9 odsto u
broju noćenja (poprilično više u odnosu na celu Srbiju koja je imala rast od
40,8 i 36,8 odsto). Neočekivano i vrtoglavo uspešno.

A šta je država uradila da pomogne
ovoj van svake mere neočekivano uspešnoj priči? Čitamo iz izveštaja o
poslovanju za 2015. i 2016. godinu:

ˮZa poboljšanje pozicije JP Aerodroma
Niš kao operatera međunarodnog aerodroma koji je od strateškog značaja za
državu i koji je neophodan za nesmetano funkcionisanje čitavog sistema
vazdušnog saobraćaja Republike Srbije, potrebna je snažna podrška resornih
državnih institucija, ali i podrška lokalne samouprave kao osnivača.

Grad Niš je prepoznao komparativnu
prednost koju grad i region imaju samim postojanjem i funkcionisanjem
aerodroma, tako da je svojom podrškom značajno doprineo njegovom održanju.“

Dakle, Grad Niš je prepoznao. Neko
drugi (država) – nije.

Ili: ˮAerodrom Niš je dokumentom
’Master plan razvoja saobraćaja Republike Srbije’ uvršten u primarnu mrežu
aerodroma Republike Srbije (uz Aerodrom ‘Nikola Tesla’ Beograd), sa definisanim
neophodnim investicijama za unapređenje aerodroma. Negativna činjenica je da
ulaganja u Aerodrom Niš nisu realizovana u skladu sa odredbama i planovima
definisanim Master planom ni u toku 2015. godine.“

KONCESIJA

Sva je prilika da bi Aerodrom Niš i
dalje nesvakidašnje brzo rastao ispod radara centralnih vlasti, da nije bilo
koncesije Aerodoma ˮNikola Tesla“ u Beogradu.

U januaru je objavljeno da je
kompanija Vansi pobedila i da će upravljati beogradskim aerodromom u narednih
25 godina. No, deluje da su vrli pregovarači države Srbije izdejstvovali da uz
koncesiju na kompaniju sa sadašnjih 25-30 miliona evra neto dobiti daju i
obavezu da ograniče ostale aerodrome u državi na milion putnika godišnje.
Kažemo – deluje, jer ugovor još uvek nije objavljen, ali je predsednik Vučić
odmah u januaru istakao da je država ˮpustila“ da se Aerodrom u Nišu razvija
nauštrb Aerodroma Beograd (što je ravno izjavi da je slona pogodio ugriz
komarca).

Potom su krenule ˮigranke“ i spinovi
sa državnog vrha – ima ograničenja za druge aerodrome, nema ograničenja, što je
tvrdila na početku pomenuta ministarka M., da bi je demantovao njen ˮrođeni“
pomoćnik Zoran Ilić, rekavši da je po ugovoru predviđeno da „država ukoliko
razvija aerodrome u radijusu od 230 kilometara od Beograda, država ne može da
ih razvija preko milion putnika, a da pritom nema obavezu naknade prema
koncesionaru“, da će eventualnu štetu prema Vansiju ustanoviti ˮnezavisni revizor
ili stručnjak“ i da će to ˮvažiti do trenutka kada ’Nikola Tesla’ ne dođe do
cifre od 12 miliona putnika“.

Usledila su i druga podmetanja:
krajem februara je održan sastanak o Aerodromu Niš predstavnika nadležnog
ministarstva, lokalnog rukovodstva i rukovodstva Aerodroma. Sa tog sastanka je ˮizašao“
zapisnik u kome je pisalo da je direktor Aerodroma tražio da se povećaju
aerodromske takse jer je sa taksama od 3 evra nemoguć komercijalan rad
aerodroma, da bi direktor to demantovao, izjavivši da na tom sastanku uopšte
nije ni uzimao reč.

Očigledno se državi žuri, očigledno
da je nešto obećala Vansiju u vezi sa niškim aerodromom, i da ne mari za
dugoročnu strategiju razvoja aerodroma, koju je krajem januaru 2018. potpisao
naprednjački gradonačelnik Niša Darko Bulatović, i koja predviđa da će do 2027.
godine aerodrom imati 770.000 putnika godišnje: valjda znaju da će ovim tempom
Niš mnogo ranije prešišati taj kritični milion putnika, pa će država morati da
plaća Vansiju.

A onda se vraćamo na početak i
pomenuti zaključak Vlade Srbije kojim ˮpreporučuje“ Gradu Nišu da pokloni
aerodrom Republici Srbiji, navodeći kao razlog nemogućnost Grada da ispuni
ugovor svojevremeno potpisan sa ministarstvom odbrane. Nego, vele iz Vlade, iako
Aerodrom nije nikakav ugovor potpisivao, da Grad Niš lepo pokloni Aerodrom
državi, pa ćemo taj ugovor sa ministarstvom lepo da zaboravimo…

OPRAVKA KLIME

Gradsko veće Niša je ovo prihvatilo,
ali morala je i Skupština Grada Niša da ˮaminuje“ tu odluku. A tu dolazimo do
problema po aktuelnu vlast, mnogo većeg nego protesti koji su više puta održani
u Nišu i koje je Vučić nazvao ˮtupavim“. Jedan protest održan je i 25. aprila,
na dan kada je Predsednik Lično došao u Niš da otvori novi pogon fabrike Leoni
i da usput objasni Nišlijama o čemu se radi.

(Inače, tog dana je više puta objasnio
da se nikog ne boji, a pominjao je i referendum o Aerodromu, kao i opciju da
Aerodrom ostane u vlasništvu Grada, „al’ onda ćete ljudima u Nišu morati da
objasnite zašto zaostajete u razvoju“…)

Dakle, problem: duboka podela SNS-a u
Nišu. Zlobnici bi rekli da to objašnjava i onoliki broj zapaljenih automobila u
ovom gradu. Jedna struja je ona oko Aerodroma, druga struja je ˮna liniji“ sa
svime što ˮodozgo“ kažu. Deluje da se ova podela očitava i u gradskoj
skupštini: glasanje o tome da li da se Aerodrom pokloni državi trebalo je da
bude održano još 10. aprila. Na dan kada nastaje ovaj tekst sednica – iako više
puta najavljivana – još uvek nije održana: popravlja se klimatizacija u
skupštinskoj sali, prenose ˮJužne vesti“ reči poverenika Srpske napredne stranke
u Nišu Zvezdana Milovanovića.

A dok se opravi klima, visoki
funkcioner SNS-a Darko Glišić izjavljuje da problem oko Aerodroma prave ˮnaši“,
odnosno, njihovi, iz SNS-a, koji su i izazvali proteste. Glišić je prvo u
aprilu, a potom i sredinom maja najavio isključivanje pojedinih funkcionera iz
SNS-a koje je ˮmalo opila vlast“.

Kako god, vreme teče, klima se
opravlja, a sednica se ne zakazuje: ako klima ne bude opravljena do 23. juna, steći
će se uslovi da Skupština Grada Niša bude raspuštena, jer nije zasedala tri
meseca. A onda SNS može da za odbornike predloži neke zbog kojih klima neće
morati da se popravlja dva meseca. Ili, kako je ministarka M. rekla još 3.
aprila:

ˮDakle, mi sprovodimo politiku Vlade
Srbije i politiku Grada. Ja znam da bi uvek bilo divno imati puno referenduma,
ali biće vremena na izborima za referendume, nikakav problem.“

Ovo bi, onda, za promenu, bila
istinita izjava. Jer, pretrčimo samo ono izrečeno na početku: tada je
ministarka M. informaciju da Vlada Srbije nije dala (neophodno) odobrenje za
zapošljavanje 35 osoba na Aerodromu Niš nazvala ˮfake news“, i potom zaključila
sve ono s početka, o ugrožavanju bezbednosti i građana, nanevši neznanu štetu
poslovanju Aerodroma: ko će da putuje sa aerodroma Niš, kad sama ministarka saobraćaja
kaže da je nebezbedno?

I Nadzorni odbor i direktor Aerodroma
su demantovali ministarku da je bilo čija bezbednost na Aerodromu Niš ugrožena
(kako rekoše, ˮpomenute izjave apsolutno ne odgovaraju stvarnom stanju
stvari“).

Oglasio se i Direktorat civilnog vazduhoplovstva saopštenjem da ˮniški aerodrom
za postojeći obim saobraćaja ima dovoljno osoblja“ (podsetimo, sve ovo je bila
još jedna podmetačina – trebalo je 17 dana da doputuje neophodan papir iz Vlade
Srbije kako bi Aerodrom zaposlio potrebno osoblje).

Takođe, netačno je da bi država
ulagala novac za izgradnju tornja – to radi Kontrola letenja Srbije i Crne Gore
SMATSA, kako za niški, tako i za bilo koji drugi aerodrom u Srbiji i Crnoj Gori.
Štaviše, u decembru 2017. stigla je vest da je SMATSA obezbedila 14 miliona
evra za izgradnju i opremanje tornja na Aerodromu Konstantin Veliki.

A onda, za kraj, malo i o prihodima i
platama: kaže ministarka M. da je prihod Aerodroma ˮoko 60 miliona dinara“, a
da je trošak za plate ˮ110 miliona dinara“. Pre nekoliko dana niški aerodrom je
objavio podatke o poslovanju za sva četiri kvartala u 2017. godini. Podaci kažu
sledeće: poslovni prihodi aerodroma u 2017. bili su 323,7 miliona dinara (od
toga prihodi od prodaje 179,5 miliona), dok su troškovi zarada iznosili 105,8
miliona dinara.

Vaistinu ˮfake news“.