Za plakanje će biti kasno
Dok je Srbija gotovo potpuno okupirana sopstvenom političkom krizom, koja možda nikad nije ni prestala još od pada Berlinskog zida 1989, oko nas se odvijaju procesi koji bi mogli da promene geopolitičku arhi...
Dok filmski i pozorišni festivali gube identitet pod političkim pritiscima, Ministarstvo kulture ignoriše obavezu da saopšti rezultate konkursa za savremenu produkciju, kao i mnoge druge koji bi obodrili stvaraoce, dok se „red“ zavodi u institucijama dovođenjem poslušnika na čeona mesta, što izaziva primereno negodovanje u javnosti, malo ko primećuje šta se dešava na vizualnoj sceni. Na koju odlazi svega oko 14 odsto budžeta za kulturu, u iznosu od 0,68 posto od ukupnog, pa je u startu u nezavidnijem položaju od ostalih umetničkih branši.
„Vizuelci“ dolaze pod našu lupu tek tokom održavanja Oktobarskih salona, kad publika ima priliku da sagleda i šta se radi u inostranstvu, a srpska prestonica postaje „produžena ruka“ Bijenala u Veneciji. Ima li se čemu radovati ovog oktobra, za NE otkriva Zorana Đaković Minniti, pomoćnica direktora za program Kulturnog centra Beograda, organizatora Oktobarca čitav niz godina.
