Svetski profesor za cipele po meri

 Majstor Branislav Bane Stajić (57) je jedinstveni beogradski zanatlija. Posvećen je  veoma starim, gotovo izumrlim obućarskim tehnikama i alatima, kao i promociji preduzetništva. Obe karakteristike ovaj prestonički obućar i modelar stekao je u porodičnoj radionici, a preko veb-sajta obucar.rs, dokumentovano prikazuje proizvode i veštine izrade ručno rađene obuće koje sežu i pre 19. veka

Zanat i majstorstvo u kuću Stajića  uneo je Branislavov deda, krenuvši između dva rata iz rodnog Kaća da uči zanat od mađarskih, čeških i nemačkih majstora. Umeće rodonačelnika preneto je na sina, pa na unuka, junaka ove biznis storije. Bane Stajić majstorstvom u izradi „cipele po meri“ proneo je svoje ime širom Evrope, ali uprkos tome njegova deca ne žele da nauče stare tehnike i nastave obućarsku tradiciju. 

„Moje znanje ipak neće nestati, jer imam učenike raznih profesija i iz Srbije i iz sveta. Za čudo, reč je najčešće o fakultetski obrazovanim i situiranim ljudima“, objašnjava u razgovoru za „Novu ekonomiju“ Branislav Stajić, majstor za „cipele po meri“. 

NE: Kada je i kako krenula obućarska priča Stajića?

Branislav S: S mojim dedom Petrom Stajićem i njegovim klinačkim danima u Kaću, nadomak Novog Sada. Te 1940. godine, tada uveliko u Kraljevini Jugoslaviji, dobio je u Beogradu diplomu koja mu je omogućavala da otvori sopstvenu obućarsku radnju. Onda je počeo samostalno da radi ovde u prestonici. Posle „onog rata“ radio je u tim državnim, nacionalizovanim obućarskim radionicama komunističkog tipa. Kao vrhunski majstor našao se u „Salonu Petra Velebita“  gde se ručno izrađivala obuća za diplomate, političare, posebnu klijentelu. Moj otac Stevan je uz dedu izučio zanat, ali mu se više dopadao moleraj. Kako je stizala porodica, i on je bio primoran da se lati cipela. Izučio je zanatu moju majku Anu i u tandemu su izrađivali gornje delove obuće, a bavio se dosta i modelarstvom. Čim smo stasali da možemo da im pomažemo, i nas decu uključili su u posao, tako da sam ja sa 10 godina već bio u radionici. Otac me je usput učio i modelarski deo, tako da sam mnogo toga znao pre polaska u Kožarsku školu. Iz nje 1982. godine odlazim na posao u Industriju obuće Beograd, tada giganta u proizvodnji cipela, gde sam  tokom 12 godina rada naučio i industrijsku tehnologiju. U fabrici sam ostao do inflacije 1993. godine, a u njoj sam  upoznao i suprugu koja se takođe bavila ovim poslom do svoje smrti pre tri godine. 

NE: Oprobali ste se i u inostranstvu. Kako ste otišli iz Srbije?

Branislav S: Otišao sam u Mađarsku na poziv jednog poznatog menadžera u svetu ručno rađene obuće. Zapazio  je moj rad na internetu, jer sam shvatio da stare veštine idu sa modernom tehnologijom. Iscrpne prezentacije su mi na Fejsbuku, Instagramu i Jutjubu, i danas imam na hiljade pratilaca širom planete. I tako sam za oko zapao Kuti Režou, menadžeru nemačke kompanije Hajnrih Dinke Laker, koja se kao porodična firma 160 godina bavi ručnom izradom obuće. U Budimpešti je mala fabrika sa 30-40 zaposlenih i generalno imaju problema sa kadrom, jer majstori obućari izumiru na tržištu, kao i ovaj zanat. Njihova proizvodnja je 30 pari obuće dnevno, tržište traži 70 pari, što je u monetama u proseku 700 evra po komadu. Režo stiže 2017. u Beograd sa prevodiocem i kada je video čime se bavim uhvatio me je za ruku i doslovce rekao: „Hajde sa mnom odmah.“ 

Posle nekoliko meseci sam otišao, poveo još neke prijatelje i dobili smo izvanredne uslove za život i rad. Plate su bile neto od 1.200 do 1.400 evra, smeštaj plaćen u smart vili sa podnim grejanjem i džakuzijima… No, nakon smrti supruge vratio sam se u Beograd, a nedugo posle mene i moj sin sa verenicom, koje sam poveo sa sobom misleći da ćemo u Budimpešti graditi novi život. Nisu svi sposobni da se adaptiraju na život u inostranstvu, u tuđoj zemlji, bez obzira na pare. Očito sam i ja jedan od onih koji ne može bez svog grada, prijatelja…

NE: Rekoste da vaša deca neće nastaviti porodični zanat. Jesu li vam rekli zašto?

 Branislav S: Neće, jer im nije ovo zanimljivo, čak ni da nauče, makar se nikada ne bavili obućarstvom. I naravno da mi je žao što moj sin ne pristaje da nauči, da sačuva to znanje i stare tehnike… Jedan moj učenik bio je izuzetno situiran čovek iz Kalinjingrada. Dolazio je tri-četiri puta u Beograd, plaćao smeštaj po 10 dana, hranu, avionske karte, samo da bi naučio nešto i to iz zadovoljstva da sebi sam napravi cipele. Mom sinu je rekao: „Ti nisi normalan, ja plaćam da dođem čak dovde da izučim staro majstorstvo od tvog oca, a tebi je sve to džabe i ne koristiš.“