Uticaj kralja Čarlsa III na britansku arhitekturu

Kralj Čarls III imao je veliko interesovanje za arhitekturu i, pre nego što je postao kralj, nije se libio da iznese svoje mišljenje i da osudi sve što nije bilo u skladu sa njegovim očekivanjima i njegovom estetikom.

Osim što nije razumeo, nije ni voleo savremenu arhitekturu. Kao glasni kritičar modernih pravaca, zalagao se za odbacivanje projekata velikih i priznatih imena iz oblasti arhitekture, uključujući Ričarda Rodžersa, Ludviga Mis van der Roea i drugih. Nije razumeo nove stilove, sprečio je da se izgradi novi, tada predloženi, dodatak i ekstenzija Nacionalnoj galeriji i Kraljevskoj operi. Podržavao je tradicionalnu arhitekturu raznim člancima, otvorenim govorima, TV dokumentarcima, pa čak i knjigom u kojoj promoviše svoje ciljeve.

Za vreme svog angažovanja i uticaja na oblikovanje i izgradnju britanske scene jedna od poznatih i najoštrijih intervencija bio je govor održan 1984. godine na Kraljevskom institutu britanskih arhitekata povodom 150 godina ove institucije.

U govoru koji se od tada popularno zove „govor o čiru”, Čarls je osudio savremenu arhitekturu uopšteno, kao i ciljano nekoliko tada aktuelnih projekata. Jedan od njih bila je i high-tech ekstenzija i proširenje Nacionalne galerije, koje su projektovali Ahrends Byrton & Koralek (ABK). Opisao je pobednički projekat kao „monstruozni čir na licu dragog i elegantnog prijatelja”. Posle toga, organizovao je novi konkurs na kome je pobedio postmoderni projekat Roberta Venturija i Denisa Skot Brauna, koji se njemu dopao i za koji je lobirao.

Reč „Carbuncle”, čir, zvanično je uvedena u britansko arhitektonsko novinarstvo kao nešto što je podložno kritici, a od 2006. godine ustoličeno je takmičenje za izbor za najgoru zgradu u Velikoj Britaniji, koju je pokrenuo časopis Building Design – Carbuncle cup.

U izgradnji „tradicionalnih” gradova imao je više uspeha. Imao ih je nekoliko, od kojih je Poundburi bio najuspešniji. Poundburi je proširenje grada Dorčestera za 6.000 ljudi sa centralnim trgom i klasičnom estetikom koja je opisana kao „uzorno selo u stilu Diznija”. Međutim, vremenom se pokazalo prihvatljivo među stanovnicima i polako je sticalo sve bolje i bolje kritike, gde je i surovi The Guardian napisao za njega da su se „mnoge stvari pokazale ispravne”.

Ključna nit koja povezuje sva zalaganja kralja Čarlsa III je želja da se promoviše tradicionalna arhitektura u odnosu na savremenu. Njegove izjave i obraćanja doprineli su osećaju animoziteta između klasičnih i modernih arhitekata. Povodom toga, u obraćanju struci 2009. na godišnjoj konferenciji RIBA (Royal Institute of British Architects) izjavio je:

„Ima nešto što sam žudeo da kažem od kada sam se poslednji put obratio vašem institutu, 1984, a to je da mi je žao ako sam ostavio utisak da sam pokrenuo neku vrstu ’rata stilova’ između klasičara i modernista ili da sam nekako želeo da povučem svet u 18. vek. Sve što sam hteo je prostor da se tradicionalni pristupi integrišu u savremeni svet”.

Kraljica je mrtva, živeo kralj!!