Već je postalo uobičajeno da uoči svakog obilježavanja hrvatske vojne akcije „Oluja“ predsjednik Aleksandar Vučić, duboko saosjećajući sa Srbima protjeranim iz Hrvatske 1995, održi javno predavanje o fašizmu i antifašizmu. Kao čovjek besprekorne biografije, koji nikada nije ni pomislio, a kamoli izgovorio „stotinu muslimana za jednog Srbina“, ili ne daj bože, sa Jevrejskog groblja pucao na opkoljeno Sarajevo, ovaj budući kandidat za Nobelovu nagradu za mir državnom vrhu Hrvatske iz godine u godinu pokazuje kako jedan moralno neupitan državnik, taj simbol čestitosti i poštenja, hrabro i dostojanstveno brani interese „svog naroda“, i to onda kad mu je najteže.
Slijedeći mudrost svog predsjednika, čiju moralnost, ali i dramatičnost trenutka dodatno potvrđuje na isti način moralno besprekoran dekor – notorni ministri policije, vojske, inostranih poslova, patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Milorad Dodik… – beogradski kontrolisani tabloidi s pravom se pitaju zašto Srbija danas nema saveznike među bivšim jugoslovenskim republikama. „Je li reč o srbofobiji, o političkim igrama ili o nečem trećem?“, mudruju autori ovih tabloidnih, plitkoumnih analiza.
Zbilja, o čemu je ovdje riječ? Kako to da sve bivše jugoslovenske republike gotovo da nemaju međusobno neriješenih pitanja, a da su Srbija i bogougodni predsjednik Vučić u konstantnom sukobu sa svima?
Kolumnista beogradskog Peščanika Ljubodrag Stojadinović vjeruje da su najnovija „dejstva“ zvaničnog Beograda po nekadašnjim republikama SFRJ u funkciji pripreme predsjednika Vučića da građane Srbije konačno obavijesti o rezultatima višegodišnjih pregovora koje je u Briselu vodio sa kosovskim predsjednikom Hašimom Tačijem.
Vaše minimalne penzije, vaše 22.000 dinara, poručuje im Vučić, neće biti smanjene, ostaće iste, ali zato hoće penzije onih penzionera koji primaju 80.000 ili 90.000 mesečno. Dakle, kažnjavamo bogate, a ne vas, to je poruka vlasti koja te ljude očito zadovoljava
„Kosovsku ’gorku pilulu’ Vučić je progutao odavno; sada je došao red da je progutaju i građani Srbije. Otuda napadi beogradskog režima kako na politike susednih zemalja, tako i na takozvane domaće izdajnike“, kaže Stojadinović. „Drugo, u Srbiji imate gotovo milion ljudi koji žive na granici bede. Sa te se činjenice nekako mora skrenuti pažnja javnosti. Kako? Nacionalizmom i paranojom, naravno. Istovremeno, imate podatak da se poslednjih godina drastično obogatilo nekoliko stotina hiljada ljudi koji pripadaju oligarhiji na vlasti i koji su sa tom vlašću u rođačkim, kumovskim ili poslovnim vezama.“
Pamtite li da je nekada bilo drugačije?
Imate pravo: i pre Vučića je bilo trgovine uticajem, korupcije, zloupotreba, pljačke… Ipak, nikada to nije rađeno na ovako brutalan, primitivan i bezobziran način; nikada ovako javno, ovako neskriveno.
Kako onda objašnjavate visok nivo podrške građana ovoj vlasti?
Nekoliko je razloga… Prvo, ne zaboravite da je Vučić napravio zastrašujući staljinističko-gebelsovski agitprop, čiji je cilj da utiče na onaj deo građanstva koji ne samo da nema dovoljno informacija, nego je za njih ono što rade Vučić i njegova vlast relevantnije od bilo koje stvarnosti. Profesorka Vesna Rakić Vodinelić mi je rekla da je, učestvujući u nekom istraživanju, došla do podatka da predsednik Srbije i stranka na čijem je on čelu najveću podršku dobijaju upravo od ljudi sa najnižim obrazovanjem i sa najnižim primanjima. Oni Vučiću najviše veruju; oni su njegovi najverniji glasači. Šta to pokazuje? Vučićev agitprop, odnosno njegova populistička politika, očito uspeva da te unesrećene ljude ubedi da veruju njima, a ne svojim očima ili stomaku. Vaše minimalne penzije, vaše 22.000 dinara, poručuje im Vučić, neće biti smanjene, ostaće iste, ali zato hoće penzije onih penzionera koji primaju 80.000 ili 90.000 mesečno. Dakle, kažnjavamo bogate, a ne vas, to je poruka vlasti koja te ljude očito zadovoljava.
Ovakva vrsta socijalne demagogije, ta politika „jednakih stomaka“, Vučićeve glasače vodi na još veće socijalno dno. Posredno, ona to radi celom društvu.
Iako generali Vojske Srbije i šefovi policije čine sve kako bi vojnike i policajce onemogućili da masovnije izađu na proteste protiv ove vlasti, pitanje je koliko će taj bunt moći da se kontroliše u budućnosti. Tim pre što su, kažem, mnogi u vojsci i policiji poniženi – kako lično, tako i društveno. U tom smislu, teško je od njih očekivati da će jednoga dana stati uz vlast koja ih je do toga dovela
Drugi razlog tako velike podrške režimu je konstantna manipulacija glasačima na osnovu istraživanja javnog mnjenja. Naime, analize pokazuju da ako u medijima svakodnevno ponavljate da Vučić ima 56 procenata podrške, onda to mora uticati na (de)motivisanost samih birača. Kažu da agencije koje se bave ispitivanjem javnog mnjenja uvek dodaju nekoliko procenata onima koji to istraživanje plate. Međutim, ovde imate primer da agencije dodaju ne dva ili tri, nego čak desetak i više procenata na realni rezultat, što se onda reflektuje kako na izlaznost, tako i na samu volju birača. Jer, mnogi kažu – zašto bih izlazio kad je već sve rešeno.
Na koji način opozicija motiviše građane da izađu na izbore? Ako Dragan Đilas kaže da će građani, kada njegov Savez za Srbiju dođe na vlast, umjesto sadašnjih 22.000 dinara imati platu 350 evra i da će onda sa tim novcem moći sebi da obezbijede odlazak na more ili da djetetu kupe bicikl, onda… Sa 350 evra?!
Apatija je stanje koje svakako pogoduje ovakvoj vlasti. Uverenje ljudi da se u društvu ništa neće i ne može promeniti ovu vlast održava u životu. Sa druge strane, ovakva opozicija teško da nešto može promeniti.
Ko može?
Novi ljudi. Postojeći opozicioni putujući cirkus možda može da dobije dvadesetak procenata na izborima, što je, naravno, malo da bi se Vučićeva vlast ozbiljnije dovela u pitanje. Verujem, dakle, da je samo nova građanska opozicija u stanju da uzdrma Vučićev režim, i to pre svega kroz građanski ili socijalni bunt, koji će izbiti odjednom, neočekivano. Takve pobune se ne mogu predvideti: uvek postoji granica trpljenja, znate… Na kraju, ispod ovakve apatije i bezvoljnosti građana mora da tinja opasno neraspoloženje na socijalnom nivou. Političke teorije nas uče da se socijalni bunt gotovo uvek pretvara u političku reakciju onih koji su taj bunt započeli. Drugim rečima, socijalni nemiri biće okidač za političke promene koje, bojim se, u Srbiji neće biti ni mirne ni demokratske.
Može li okidač političkih promjena biti Kosovo? Koliko su realna predviđanja političara sa desne strane političkog spektra koji tvrde da su građani veoma nezadovoljni kosovskom politikom predsjednika Vučića, što, tvrde oni, može dovesti do masovne pobune?
Svi znamo da je, u političkom smislu, Vučićevo rodno mesto najmračnija, desna sfera političke scene u Srbiji. Raspisao referendum ili ne, u prvom momentu rešenje kosovskog čvora neće izazvati burniju reakciju takozvanog desnog krila, niti će na bilo koji način uzdrmati poziciju predsednika Srbije. Uostalom, Vučić je svestan da su nacionalisti, kada je o Kosovu reč, poslednjih godina pojeli same sebe. Ipak, nije isključeno da bi se kasnije mogla dogoditi pobuna koja neće biti direktno vezana za sudbinu Kosova, odnosno za način na koje će to pitanje biti rešeno.
Priča o agenturnom delovanju ima za cilj da građanima koji još veruju u „strane zavere“ dodatno ocrni sve opozicione snage u Srbiji koje se protive politici ove vlasti. Naravno, reč je o namernim mistifikacijama
Zanimljivo je da politički protivnici svih boja Vučiću ne zameraju to što ne rešava problem Kosova, što bi bilo očekivano, već ga, naprotiv, kritikuju zbog toga što taj problem pokušava da reši. Što je, naravno, pogrešno. Jasno je da rešenje kosovskog čvora odavno ne zavisi ni od Vučića ni od Srbije. Naime, odluka o statusu Kosova davno je donesena, a Vučićev režim mora da razmišlja o modelu prihvatanja onoga što se ionako moralo prihvatiti, a onda i saopštiti javnosti.
Za sada javnost u Srbiji nema precizne informacije o razgovorima u Briselu, niti o tome šta su modeli rešenja – da li je to razmena teritorija, korekcija granica, zamrznuti konflikt, stolica u UN za Kosovo… O tome i naša i kosovska javnost samo nagađaju.
Ko je sa desne strane političkog spektra najozbiljnija opozicija predsjedniku Vučiću, ko mu je najozbiljniji politički neprijatelj – da li su to Boško Obradović i Vuk Jeremić ili dio Srpske pravoslavne crkve na čelu sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem?
U ideološkom i svakom drugom smislu profašističke organizacije u Srbiji odavno su se priključila Vučiću; one su pod njegovom kontrolom. Istovremeno, desna opozicija o kojoj govorite nije dovoljno politički jaka. Ostaje SPC, koja je najkonzistentniji front otpora Vučićevoj ideji podele Kosova. Doduše, i unutar crkve postoji jasna podela: s jedne strane imate patrijarha Irineja, koji sve više deluje kao Vučićev poslušnik; na drugoj strani je deo crkve koji predvodi militantni mitropolit Amfilohije, dok je na trećoj iguman Dečana Sava Janjić, koji pripada malobrojnom liberalnom krilu unutar SPC i koji se zalaže za zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu.
Zanimljivo je da se u raspravama o Kosovu gotovo nikada ne govori o Srbima sa juga, kojih je, inače, za trećinu više nego na severu. Naprotiv, tema je sever Kosova, što pokazuje da je teritorija, a ne ljudi, predmet interesovanja ove vlasti.
Zanimljivo je da politički protivnici svih boja Vučiću ne zameraju to što ne rešava problem Kosova, što bi bilo očekivano, već ga, naprotiv, kritikuju zbog toga što taj problem pokušava da reši. Što je, naravno, pogrešno. Jasno je da rešenje kosovskog čvora odavno ne zavisi ni od Vučića ni od Srbije
I sa te kosovske strane, prvenstveno od onih koji su sledili ideje ubijenog Olivera Ivanovića, mogao bi stići najžešći otpor Vučićevoj ideji podele Kosova. Snažan otpor Vučiću može se identifikovati i u grupi okupljenoj oko Slaviše Ristića i Marka Jakšića, velikim protivnicima politike koju personifikuje predsednik Srbije.
Nakon posljednje sjednice Savjeta za nacionalnu bezbijednost, svi ljudi koje smo spominjali – i desni i ultradesni – stavljeni su u isti koš sa, recimo, Sonjom Biserko ili sa Natašom Kandić, i to kao dio „agenturnog djelovanja“. Šta uopšte znači agenturno djelovanje?
Priča o agenturnom delovanju ima za cilj da građanima koji još veruju u „strane zavere“ dodatno ocrni sve opozicione snage u Srbiji koje se protive politici ove vlasti. Naravno, reč je o namernim mistifikacijama. Jer, kao i u svim zemljama sveta, i u Srbiji postoje obaveštajne službe koje rade svoj posao. U normalnim demokratijama službe su kontrolisane i njihov zadatak nije da šire paranoju koja podrazumeva da je sve loše što se događa posledica delovanja stranih agenata i ovdašnjih domaćih izdajnika. Tako su radili Slobodan Milošević i njegove službe, tako danas radi Vučić sa svojima.
Srbija ima kontraobaveštajnu službu koja, uprkos konstantnom zastrašivanju i širenju paranoje, javnosti nije predstavila, niti imenovala ama baš nijednog stranog agenta. Da li je ta služba identifikovala ijednog agenta koji na teritoriji Srbije sprovodi one subverzivne aktivnosti koje mogu dovesti do destabilizacije zemlje?
Kada govori o zaverama, Vučić spominje tračeve. Koliko znam, službe bezbednosti se ne bave tračevima, bave se ozbiljnim stvarima.
Zaista mislite da se šef BIA Bratislav Gašić bavi ozbiljnim stvarima?
Nemojte me zasmejavati!… Sudeći po saopštenju izdatom nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, jasno je da srpske službe svoj posao ne rade dobro. Što ih, naravno, ne sprečava da javnost svakodnevno zasipaju pričama o nekakvim neprijateljima, o agentima… Osim momaka koji su telefonom slikali zgradu Generalštaba, a koje je „ulovio“ ministar Aleksandar Vulin, koje su to još neprijatelje naše službe uhapsile? Gde su ti silni agenti?
Ako nesposobna vlast nije u stanju da nađe spoljnjeg neprijatelja, onda neprijatelje traži unutra. Ako ih nema, proizvešće ih sama. Otuda neprekidno traganje za metama! Strani agenti udruženi sa unutrašnjim neprijateljima matrica je poznata iz vremena staljinizma, koja pokazuje da Vučićeva vlast neće mnogo prezati da u Srbiju uvede u ozbiljniji oblik autokratije, čak i diktature. Srećom, režim uz sebe nema vojsku, nema policiju, nema aparat.
Kako nema?
Vučić je ozbiljno osiromašio i unazadio i vojsku i policiju. Njega danas podržavaju samo oni koji rukovode pojedinim elementima legitimne sile kakva su vojska, policija, tajne službe, komunalna policija, koja je i praktično postala policija Srpske napredne stranke u Beogradu.
Na osnovu čega tvrdite da vojska i policija ne podržavaju predsjednika Vučića?
Na osnovu onoga što čujem, što čitam i što vidim. Naši vojnici i policajci veoma su slabo plaćeni, jedva preživljavaju; pored toga, nemojte misliti da autoritetima doživljavaju ljude koji se nalaze na čelu ministarstava vojske i policije. To je jasno i sudeći po otvorenom otporu vojnih i policijskih sindikata ovoj vlasti, čiji je uticaj – mislim na sindikate – mnogo veći nego što se to na prvi pogled čini. Iako generali Vojske Srbije i šefovi policije čine sve kako bi vojnike i policajce onemogućili da masovnije izađu na proteste protiv ove vlasti, pitanje je koliko će taj bunt moći da se kontroliše u budućnosti. Tim pre što su, kažem, mnogi u vojsci i policiji poniženi – kako lično, tako i društveno. U tom smislu, teško je od njih očekivati da će jednoga dana stati uz vlast koja ih je do toga dovela.
Sa druge strane, ne verujem da će se vojska i policija masovnije dići protiv Vučića – naprosto, to nije u prirodi ovih sistema – što opet ne znači da će ga podržati u slučaju da zaista bude imao nameru da ide u pravcu zavođenja ozbiljnije diktature. Hoću da kažem da sam siguran da vojska i policija neće dozvoliti da budu zloupotrebljene, bez obzira na korumpiranost i podaništvo koje je evidentno u vrhovima i Generalštaba VS i Ministarstva unutrašnjih poslova.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
