Kružile su procene da u Srbiji postoji više od 7.000 preduzeća sa društvenim kapitalom koja mogu biti predmet privatizacije. Na kraju, u postupku privatizacije našlo se manje od 3.000 preduzeća. Od toga, u suštini je vrlo malo vrednih kompanija ostalo na raspolaganju za privatizaciju 2001. godine
U prethodnim brojevima „Nove ekonomije“ prikazana je privatizacija primenom Zakona o svojinskog transformaciji. U tom postupku, privatizovano je podelom zaposlenima i penzionerima do 60% besplatnih akcija 777 najboljih srpskih preduzeća (tim kompanijama rukovodili su uglavnom ključni ljudi SPS/JUL nomenklature), a dalja njihova privatizacija često je bila predmet velikih manipulacija (blokada trgovanja na berzi, nepoštovanje malih akcionara, neadekvatna regulativa i slično).
Iako je „na papiru“ za privatizaciju bilo predviđeno oko 3.000 preduzeća, u suštini je vrlo malo vrednih kompanija ostalo na raspolaganju za privatizaciju 2001. godine – od najznačajnijih možemo izdvojiti samo dve duvanske fabrike (u Nišu i Vranju), Beopetrol, kao i tri cementare (nalazili su se na posebnom spisku firmi koje su bile izuzete od transformacije po ZOST-u, inače bi i one „otišle“).
Model privatizacije je u potpunosti promenjen 2001. godine. Kapital se više nije delio bez naknade ili se interno otkupljivao od strane zaposlenih, već se prodavao većinski paket od 70% društvenog kapitala. Za razliku od svih prethodnih „zatvorenih modela“, gde se kapital delio unutar same firme, novi model je širom otvarao vrata kupcima van preduzeća.
Prodaja preduzeća bila je transparentna – svi potencijalni kupci su imali identične uslove za kupovinu, omogućen je ravnopravan pristup privatizacionoj dokumentaciji, kao i obilasci firme radi sagledavanja njenih mogućnosti. Jedina ograničenja za učešće u privatizaciji postojala su u postupku tenderske prodaje – gde se tražilo da potencijalni kupci moraju da ispune određene kvalifikacione uslove, određene na jasan i precizan način.
Odlučivanje državnih organa bilo je svedeno na minimum, a kupci su se određivali na osnovu kriterijuma najveće ponuđene cene za kapital kod aukcije, a kod tenderske privatizacije uz cenu su obračunavani po unapred definisanoj formuli ulaganja u investicioni i socijalni program.
Ovakav otvoreni koncept privatizacije trebao je da onemogući „insajderske dilove“ i da privuče što je mogući širi krug zainteresovanih. Za okolnosti koje su do tada vladale u Srbiji u pitanju je bio ogroman pomak napred (a moglo bi se reći i za društvene okolnosti danas) i omogućio je privlačenje investitora umesto insajderskih dilovanja menadžmenta.
Privatizaciju je sprovodila novoformirana Agencija za privatizaciju, koja je formirana kao poseban organ. Ministarstvo privrede nasledilo je nekadašnje ministarstvo za svojinsku i vlasničku transformaciju (kao i ministarstvo industrije), ali je njegova uloga u postupku privatizacije bila minimalna (pokretanje postupka privatizacije, imenovanje članova tenderskih komisija, drugostepeni organ po žalbama na rešenja Agencije i slično), ali je imalo mogućnost upravnog nadzora nad radom Agencije.
Privatizacija, jedan od ključnih projekta vlasti
Za vladu Zorana Đinđića privatizacija je bila na vrhu prioriteta, a koncept privatizacije koji je tada postavljen nije ni do današnjeg dana promenjen. Iako su zakonski tekstovi izmenjeni, suština modela je ostala ista kao i na početku – opredeljenje za transparentnu prodaju većinskog paketa (aktuelni zakon omogućava i neke „mešovite“ elemente, ali to u praksi nije zaživelo). Postojao je i politički konsenzus (bar u početku), a javnost je u početku privatizaciju prihvatala bez širih otpora, jer su građani bili svesni da se onako kako se radilo do tada – jednostavno više nije moglo. Očekivanja su bila velika – svež kapital je trebalo da pokrene više nego umrtvljenu srpsku privredu.
Koncept privatizacije definisan je na osnovu iskustava iz Istočne Evrope, a tu su ključnu ulogu imali stručnjaci Svetske banke (SB) koji su bili konsultovani prilikom izrade zakona. Stručnjaci SB ostaće angažovani i tokom sprovođenja privatizacije – zajmovi (i donacije) koje je davala SB i druge međunarodne institucije, bili su korišćeni za podršku pri privatizaciji (u pitanju su bili iznosi od nekoliko desetina miliona evra). Pri korišćenju tih zajmova, bilo je neophodno odobrenje SB praktično za svaki korak, a nekoliko konsultanata SB je bilo stalno angažovano u Agenciji za privatizaciju.
Nastavak teksta možete pročitati u 49. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
