Zaštitnik običnih ljudi od vlasti

Od osnivanja Kancelarije zaštitnika građana 2007. godine, ova institucija se nametnula kao najvažnija za zaštitu ljudskih prava u pravnom sistemu Srbije. Više od 120.000 obraćanja građana sa žalbama na rad državnih organa govori o odnosu državne uprave prema građanima, ali i poverenju u ovu instituciju.

Zakon o zaštitniku građana kaže da zaštitnik građana štiti prava građana i kontroliše rad organa javne uprave, odnosno štiti građane od loše javne uprave, od loše administracije.

Prema rečima Zorana Pašalića, aktuelnog zaštitnika građana, u praksi to znači da zaštitnik građana, po pritužbi građana ili po sopstvenoj inicijativi, ispituje da li su određeni državni organ ili organizacija koja vrši javna ovlašćenja zakonito i pravilno rešavali o nekom pravu ili interesu građana. 

„Ako ombudsman utvrdi da nije, onda on upućuje preporuku tom organu da to ispravi i način kako da to uradi, da se ubuduće ne bi ponovili ti propusti, greške. Osim toga, zaštitnik građana kontroliše ne samo formalno poštovanje slova zakona, već i etičnost, nepristrasnost, korektnost, efikasnost, kao i poštovanje i dostojanstvo pojedinca u komunikaciji sa javnom administracijom. Zaštitnik građana reaguje i kada su prava građana uskraćena zbog nemara, samovolje, diskriminacije ili opstrukcije u radu administracije. Suština institucije je da razbije krute krugove administracije i da zapravo govori u ime građana, jer se njen glas čuje i tamo gde glas građana često ne dopire“, kaže za „Novu ekonomiju“ Pašalić.

Zakon o zaštitniku građana ili ombudsmanu donet je 2005. godine, da bi tek polovinom 2007. godine bio izabran prvi zaštitnik građana. Kao neko ko nadgleda, opominje i ukazuje na greške državnih organa, ombudsman od starta nije bio omiljen kod vlasti. Vlada nije obezbedila adekvatne prostorije, a ni druge uslove za rad, pa je umesto predviđenih šezdesetak ljudi primljeno svega 15, iz prostog razloga što nisu imali gde da se smeste. Tek 2010. godine dobili su prostorije u kojima mogu svi da se smeste, ali i to privremeno. Selidbu u te prostorije pratila je krađa računara.

I danas kapaciteti ove institucije nisu adekvatni da odgovore na zahteve građana.

„U procesu pridruživanja Republike Srbije Evropskoj uniji očekuje se izmena Zakona o zaštitniku građana, kojom je predviđeno jačanje kapaciteta ove institucije. Ja ću tražiti i proširenje nadležnosti ove institucije u nekim oblastima, a očekujem i povećanje broja zaposlenih, kao i nalaženje adekvatnijih prostorija za rad ove institucije. Trenutni kapaciteti svakako nisu takvi da bi mogli da odgovore na sve zahteve. Zaštitnik građana trenutno ima 90 zaposlenih, a Akcionim planom za Poglavlje 23 je predviđeno prilagođavanje sistematizacije potrebama zaštitnika građana. Sistematizacija predviđa povećanje broja ljudi, ali i angažovanje nekih eksternih institucija koje se bave konkretno veštačenjima, jer zaposleni ne mogu znati svu stručnu problematiku i pitanja“, navodi Pašalić koji je na mesto ombudsmana izabran u julu 2018. godine.

Na pitanje da li je trpeo pritiske od strane državnih institucija protiv kojih je vodio postupke, Pašalić ističe da je njegov posao da u funkcionisanju organa javne vlasti, odnosno državne uprave, uoči probleme, da ukaže na njih i preporukom predloži rešenje.

„Na organima vlasti je da to sprovedu. Procenat izvršenja naših preporuka pokazuje da potrebna saradnja sa državnim organima postoji i da je na zadovoljavajućem nivou. Mi moramo reći da nam državni organi izlaze u susret onako kako je to predviđeno zakonom – dakle, u postupcima kontrole sarađuju sa nama, dostavljaju nam na uvid traženu dokumentaciju i omogućavaju posete radnim prostorijama i potrebne razgovore sa zaposlenima. U pojedinačnim slučajevima, može da se dogodi određeni zastoj u saradnji, ali važno je reći da se ne suočavamo sa namernom ili ciljanom opstrukcijom. To nam govori da imamo jaku instituciju, sa izgrađenim kredibilitetom i nezavisnom ulogom u sistemu državnih organa, a moja namera je da nastavim da radim u tom pravcu“, kaže Pašalić.

Prvi zaštitnik građana izabran 23. jula 2007. godine bio je Saša Janković, koji je dao ostavku 7. februara 2017, pri kraju svog drugog mandata na čelu ove institucije, da bi se potom kandidovao za predsednika Srbije. Od aprila 2017. do jula 2018. godine vršilac dužnosti zaštitnika obavljao je zamenik ombudsmana Miloš Janković, da bi dotadašnji predsednik Prekršajnog apelacionog suda Zoran Pašalić postao zaštitnik građana. Inače, zaštitnika građana bira Skupština većinom glasova svih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja, i njegov mandat traje pet godina. 

Od početka funkcionisanja u redovnim godišnjim izveštajima ombudsman je ukazivao na propuste u radu državne uprave. To se odnosi na nepostupanje po odlukama sudova, nesprovođenje odluka samih državnih organa, pa čak i nezakonito postupanje. Ombudsman je 2010. godine Skupštini predložio usvajanje Kodeksa dobre uprave po ugledu na EU, ali on do danas nije usvojen.

U više navrata vlade u različitim sastavima nisu sprovodile preporuke ombudsmana, a u nekoliko navrata je dolazio na udar političara i medija.

Recimo, zaštitniku građana su se 2009. godine obratile sudije koje nisu bile izabrane na konkursu za opšti izbor sudija u čuvenoj reformi pravosuđa. Ombudsman je  utvrdio niz propusta i dostavio preporuke Visokom savetu sudstva, koje nisu sprovedene. Vlada se posebno oglušavala na preporuke da se smene funkcioneri koji su kršili propise.  

Iste 2009. godine Saša Janković uputio je Vladi Srbije javnu preporuku da razreši funkcije državnog sekretara u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Nebojšu Ćirića zato što je zvaničnim aktom od Ministarstva pravde tražio da se zaustave svi sudski postupci u kojima radnici od privatizovanih preduzeća i preduzeća u procesu privatizacije traže ispunjenje svojih prava iz radnog odnosa. Pored toga, Ćirić je dva puta ignorisao poziv ombudsmana da dostavi sporni dokument i odbio saradnju sa ombudsmanom. Vlada je odbila da postupi po preporuci, kao i 2015. godine kada je ombudsman tražio da se dužnosti razreše ministar odbrane Bratislav Gašić i direktor Vojnobezbednosne agencije Petar Cvetković zbog njihove odgovornosti za nezakonit i nepravilan rad svojih organa i nesaradnju sa zaštitnikom građana u vezi sa incidentima tokom Parade ponosa 2014. godine.

Takođe, jedan od većih slučajeva je postupak koji je ombudsman vodio povodom rušenja u Savamali u aprilu 2016. godine. U izveštaju o ovom slučaju navodi se da su  „većem broju građana prekršena prava na slobodu i bezbednost, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i zaštitu imovine nasilničkim ponašanjem veće grupe maskiranih lica. Policijska uprava za Grad Beograd Ministarstva unutrašnjih poslova nije blagovremeno i efikasno postupala po prijavama građana“. Ombudsman je doneo i preporuke da policija identifikuje „maskirana, uniformisana lica“, kao i da sprovede unutrašnju kontrolu povodom ovog slučaja. Sa ovim se posao ombudsmana završio, mada MUP nije poslao ovoj instituciji izveštaj o sprovedenoj unutrašnjoj kontroli.

Ombudsman se u dva navrata obraćao predsedniku države da ga zaštiti od napada političara. Prvi put 2011. godine tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću, a drugi put 2015. godine Tomislavu Nikoliću, a čak se uključila i EU pozivom da se zaustave napadi na zaštitnika građana, pa je i Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju Evropske unije, zatražio od predsednika Vlade da zaštiti Sašu Jankovića početkom marta 2015. godine.

Ovih dana aktuelna je ideja ombudsmana da se prošire ovlašćenja ovoj instituciji i to tako što bi ombudsman mogao da kontroliše pravosuđe. S obzirom na to da je skoro 10 odsto pritužbi građana na adresu pravosuđa i to pre svega zbog dužine trajanja postupka, zloupotreba procesnih radnji i neizvršenja sudskih odluka, Pašalić je pozivajuće sa na praksu evropskih zemalja zatražio da i srpski zaštitnik građana dobije pravo da nadgleda rad sudova. Ovo je naišlo na protivljenje kod nekih sudija i nevladinih organizacija uz obrazloženje da bi kontrola od strane institucije van sudstva ugrozila nezavisnost sudstva i otvorila prostor za još veći politički pritisak. S obzirom na to da nas sledeće godine verovatno čeka promena Zakona o zaštitniku građana, ostaje da se vidi čiji će argumenti prevagnuti.

Od 2007. godine, od kada postoji, građani su instituciji zaštitnika građana do sada podneli više od 43.000 pritužbi, a više od 41.000 postupaka je okončano. To znači da zaštitniku građana u proseku stigne 4.000 pritužbi godišnje.

Sem podnošenjem pritužbi, koji nije jedini vid komunikacije sa ovom institucijom, građani se zaštitniku građana obraćaju i za pravni savet, mišljenje ili pomoć, lično ili putem telefona, redovne i elektronske pošte, tako da ukupan broj kontakata, odnosno obraćanja građana instituciji iznosi oko 126.000. Iz godine u godinu broj pritužbi građana raste, pa se u toku ove godine 5.000 građana obratilo instituciji, a primljeno je 2.700 pritužbi u kojima su građani ukazivali na povredu svojih prava.

Trećina svih obraćanja građana odnosi se na povrede načela i principa dobre uprave, pre svega na pogrešnu primenu prava i stvorenih pravnih očekivanja, kao i neefikasno postupanje organa.

Sledi prituživanje zbog povreda ekonomsko-imovinskih  i socijalno-kulturnih prava. Ako gledamo na koje se organe najčešće žale građani, to su ministarstva – petina svih pritužbi odnosi se na rad ministarstava. Građani su se najčešće žalili na rad organa i organizacija u oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja, zapošljavanja, zdravstvene zaštite, obrazovanja, socijalne zaštite, poreskih organa, javnih preduzeća i ustanova, pravosudnih organa i organa uprave u lokalnim samoupravama.

U dosadašnjem radu, zaštitnik građana Narodnoj skupštini uputio je 243 zakonske i druge inicijative, 55 inicijativa je prihvaćeno, a 36 je u proceduri. 

——————————————————————————————————————————–

Projekat „Nezavisna kontrolna tela – čuvari vladavine prava i demokratije u Srbiji” finansira National Endowment for Democracy.

 Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost Business Info Group kao izdavača Nove ekonomije i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja National Endowment for Democracy.

——————————————————————————————————————————-