Zima u zemlji „patološkog“ optimizma

Postoje penzioneri koji su otkrili da zime mogu da provode na Tajlandu, u gaćama i na plaži, među budistički opuštenim Tajlanđanima i Tajlanđankama, za malo više novca nego što bi potrošili kod kuće. Šta je to u Tajlandu magično privlačno, priča poznati TV novinar Velja Pavlović 

Velja Pavlović je moj omiljeni kolega, nedostižni uzor po ophođenju sa sagovornicima, pogotovo onim iz sfere religije. Niko ne postavlja tako bezazlena pitanja crkvenim licima, a da dobije tako rečite, a blage odgovore, kao on u emisiji Duhovnici na TV Hram, a ranije na Studiju B. Drugde su klerici uglavnom kočoperni ili izveštačeno bogougodni, zavisno od tona medijskog priloga.

Pa čak su i pisci, slikari, muzičari… u noćnom terminu Nivoa 23 umeli da iznenade nečim intimnijim i ljudskijim od razmetanja talentom. Zato je Velja i dobio Oktobarsku nagradu. I zato ga je Svetislav Basara jednom opisao kao „možda nenametljivog, ali ne i naivnog“,  sposobnog da svakog navede da ispriča „i ono što ni Udbi ne bi rekao“.

Težinu tog zapažanja shvatila sam tek saznavši da je Velja i akademik, ali Pasuljske akademije novinara i umetnika i jedan od osnivača ove sprdalačke institucije. Poenta okupljanja beogradskih intelektualaca i boema koji čine PANU jeste omašćivanje brka čorbastim pasuljem sa suvim rebrima, petkom u jedan, i zalivanje obroka špricerom, u najvećem broju slučajeva. Tad se razveže jezik, svako kaže ono što misli, al’ uz budnu pažnju da ne uvredi drugog. Tako ne dolazi do čarki, već samo do visokoumnih beskrajnih rasprava.

Pišući reportažu o ovom fenomenu, bila sam upućena na Velju koji je u poslednjih godinu-dve izostajao sa sastanaka. Javio mi se mejlom iz Tajlanda. Čini mi se da mi je pisao da tamo, na jugoistoku Azije, provodi ovde tmurne i blatnjave zime. „Kakav genije“, pomislih uz dozu zavisti.

Ali, biće da sam ga idealizovala, jer to je bila premijerna prilika da na mesec i po uživa u tropima. Doduše i sad bi bio u Pataji, da ga pandemija nije sprečila. Pogrešila sam i po pitanju dubljih razloga za njegovu egzotičnu avanturu, povezujući je, kao u šali, sa sex-turizmom. „Prostitucija nikako nije dominantna u Tajlandu, ima je tek malo više nego na bilo kojoj drugoj turističkoj destinaciji, pa i u Beogradu“, gotovo da me je razočarao, dok mi je prepričavao dogodovštine iz bivšeg Sijama. 

Da l’ što mu Tajlanđanke nisu privlačne (kao Šveđanke), il’ što mu je strana kupovina ljubavi, ili što je „prevazišao“ tu vrstu zabave, tek, naglašava da ga  takvo iskustvo i ne zanima. Pa šta ga onda tera da ode 8.000 i kusur kilometara od kuće, vazdušnom linijom? Verovali ili ne – klima i opušteno druženje sa prijateljima.

Od prijatelja je i potekla ideja o sezonskom samoizgnanstvu. Neki od njih su ovo već praktikovali i to na po pola godine, od oktobra do marta, a neki se bogme i trajno naselili oženivši se Tajlanđankama. I formirali vrstu srpske kolonije. Mnogi od njih nešto pišu ili se drugačije kreativno ostvaruju, koristeći priliku da po vazdan budu u kupaćim gaćama.

„Jedino kad moramo da navučemo šortseve i ‘gelipterke’ – majice sa bretelama, jeste kad zaređamo po pabovima“, ovom se izjavom pomalja i veza između klime i jedne od Veljinih najdražih (dalekoistočnih) aktivnosti. Uz to, piće je jeftino, što utiče na ukupan trošak, neznatno veći od onog koliko staje život u Srbiji, čak i ako se uračuna i avionska karta. U nas je, čini mi se, na ceni ekskluzivan provod, zbog čega smo čuveni po bahanalisanju.

U sličnosti s nama opet spada arhitektura Pataje, socijalistička u starijem delu grada, a moderna u njihovoj verziji Beograda na vodi. Hoteli liče na one koje pamtimo sa ekskurzija – nepregledno dugih hodnika i nigde vidljivih zaposlenih. „Ima ih, naravno, ali ne možeš da preciziraš ko su dok besposleno sede u hotelskom restoranu“, kaže Velja, kome ni to ne smeta.