Život nema pravila

„Ne znam. Pijaca nije kao nekad. Ako si baš tvrdoglavo rešila, onda probaj“, zabrinuto me je odgovarala, više govorom tela nego rečima, moja dugogodišnja prodavačica povrća na glavnoj gradskoj pijaci u Pančevu.

To je bilo u aprilu. Tada sam rešila da zakupim tezgu i radim dodatni posao. Pored svog, mentalno iscrpljujućeg, koji je zahtevao angažovanje svake moje nervne ćelije.
Početkom maja, baš šestog, na našu krsnu slavu, bila je aukcija. Zakupila sam tezgu. Odmah platila 2.800 dinara za taj mesec.

Nisam odmah počela i da radim. Sačekala sam desetak dana da odem na prošlogodišnji ostatak odmora. Dve nedelje je trajao. U međuvremenu sam na buvljaku kupila pijačnu vagu. Koštala je 3.000 dinara, ali iz nekog razloga prodavac mi ju je prodao za 2.500. Nisam se cenkala, a koliko vidim, ne fali joj ništa.

Došao je i start. Bez ikakvih iluzija i prilično sigurna da će biti teško, tog dana ustala sam u 4.30 potpuno odlučna da nađem te „velikoprodavce“ u svom gradu. Iako sam vozila po obodu grada gde su mi AI i Gugl tvrdili da oni parkiraju svoje kamione – nisam ih našla. A bili su mi ispred nosa.