Život u luksuzu, pepeo prosut na Popokatepetl

Raskošna diva koja je punila tabloide, vodila je dvostruki život u Parizu. Danju je zajedno sa visokom aristokratijom bila deo književnog krema u salonu Gertrude Stajn, a noću je pod dejstvom kokaina postajala deo dekadentnog francuskog kruga na obalama Sene ili po opskurnim barovima. A onda je otišla u Ameriku…

„Neću prestati da slikam dok moja ruka ne bude od članka do ramena pokrivena draguljima“, govorila je Lepa Poljakinja, kako su zvali glamuroznu ikonu koja je svojim boemskim životom izazivala divljenje i zavist. Kritika je njeno slikarstvo nazivala površnim i nije joj dozvolila ulazak u zbirke muzeja. Ipak, danas je ona jedna od najpoznatijih umetnica 20. veka, a njen stil života još uvek intrigira. Detalji iz Tamarine biografije nepoznati su jer ih je slikarka vešto krila, želeći da pokaže samo onoliko koliko joj omogućava da kao zvezda umetničkih salona razbuktava maštu i gradi imidž emancipovane samouverene žene koja se ne obazire na moralne kanone vremena.

Tamara Rosalia Gurwik-Górska prema zvaničnoj verziji rođena je u Varšavi 1898. godine. Njen otac je bio pripadnik više klase, vrlo poznat i bogat advokat jevrejskog porekla. Od malih nogu, Tamara je bila okružena luksuzom, ali i misterijom. Ono što se zna o njenom životu, uglavnom dolazi iz slikarkinih izjava za medije. Tako o rođenju umetnice koja će postati oličenje ženskog dendizma, nezvanični izvori govore da je svetlost dana ugledala prvi put u Sankt Peterburgu. Čak ni oko imena ne postoje slaganja. Dok je u jednoj verziji njeno ime bilo Marija, u drugoj, prihvaćenoj kao istinitoj, ona se zvala Tamara.

Legenda ili anegdota kaže da je Tamarina majka Malvina od lokalnog slikara naručila da uradi portret njene ćerke. Devojčica je satima pozirala i kada je videla sliku bila je toliko nezadovoljna da je uzela boje, od sestre zatražila da joj pozira i sama počela da slika portret kako je želela.

Tamara je odmalena sanjala o novcu i slavi. „Svirala sam klavir zamišljajući kako ću postati poznata pijanistkinja. Crtala sam cveće vodenim bojama uverena da ću postati poznata slikarka.“

Kada je imala četrnaest godina, roditelji su joj se razveli i ona je prešla da živi kod bake, veoma obrazovane žene koja je odlično poznavala umetnost. „Uz nju sam naučila da volim otmeno odevanje, šešire i zavodljivi sjaj života u raskoši“, govorila je Tamara za baku Klementinu. Sa njom je mnogo putovala i još kao devojčica obišla francusku rivijeru i italijanske muzeje, gde se upoznala sa italijanskim majstorima renesanse. Školovala se u švajcarskom internatu u Lozani i odmalena je bila naviknuta na raskoš i otmenu garderobu.