Slab nadzor nad milijardama državne pomoći

Državna pomoć se u Srbiji intenzivno koristi, tokom 2019. godine je dostigla iznos od 940 miliona evra, ili dva odsto bruto domaćeg proizvoda, zbog čega je važno ceo proces učiniti transparentnijim. Pored normativnih dokumenata, treba ulagati i u razvijanje kadrova koji će nadzirati i analizirati dodeljivanje državne pomoći, jer je njihov manjak prepoznat kao jedna od glavnih prepreka za unapređenje čitavog sistema, neki su od zaključaka konferencije „OKO za Državnu Pomoć“(Odgovorno, Korisno, Otvoreno).

CEO SNIMAK KONFERENCIJE MOŽETE POGLEDATI U NASTAVKU TEKSTA

Direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) Nemanja Šormaz je u uvodnom izlaganju naveo da je svota novca koja koja je u proteklih deset godina izdvojena za državnu pomoć dovoljna za realizaciju svih ključnih kapitalnih projekata (puteva, obilaznica, TE „Nikola Tesla“) ili za rešavanje svih aktuelnih problema u oblasti životne sredine.

U periodu od 2017. do 2019. godine oko 40 odsto državne pomoći otišlo je na direktne subvencije stranim investitorima ili podršku domaćoj privredi, dodao je Šormaz.  

„Primetili smo intenzivnu orijentaciju (korišćenje) državne pomoći kao razvojnog alata. U intervjuima sa predstavnicima kompanija saznali smo da one vide državnu pomoć kao kompenzaciju za nedovoljno podsticajno i uređeno poslovno okruženje, ali i kao garanciju da će država biti razvojni partner, a ne prepreka“, kazao je Šormaz. 

Prema njegovim rečima, retko možemo znati koji su efekti državne pomoći, zato što Srbija nema definisane razvojne prioritete, sektorske strategije često nemaju kvantifikovane indikatore niti godišnje evaluacije, dok su integralni podaci dostupni tek krajem tekuće za prehodnu godinu.

„Ne postoji nijedno objašnjenje kome su isplaćeni regionalni podsticaji, ko su primaoci. To je pojedinačno najznačajnija kategorija državne pomoći, od 200 do 250 miliona godišnje odlazi na nju. Ali se ta pomoć može usmeriti na sve regione, pa i na Beograd, jer ne postoji dokument koji procenjuje uticaj na (napredak) nerazvijenih regiona“, rekao je direktor CEVES-a.  

Kao primer nedovoljnih kapaciteta same Komisije, Šormaz je naveo da je u njoj trenutno popunjeno dva od 11 analitičarskih pozicija, kao i da treba dalje raditi na obuci postojećih kadrova.

Radmila Mihić, vođa tima na projektu EU „Podrška Komisiji za kontrolu državne pomoći“, navela je da napredak u radu Komisije za dodelu državne pomoći postoji, da je ostao da se dovrši manji deo podzakonskih akata, ali da preduslov za njenu svrsishodnost ostaje definisanje strateških ciljeva. 

„Važno je kako je državna pomoć definisana, kome je upućena i kojim sredstvima se isplaćuje, a da bi na to odgovorili moramo povećati kapacitet institucija, kako onih na lokalnom nivou tako i na republičkom nivou. Treba da razbijemo mit da je državna pomoć loša ili nepoželjna, ona je izvanredni razvojni instrument, ali treba ispuniti preduslove koji podrazumevaju dobro definisane strateške planovie i ciljeve“, kazala je Mihić.

Ona smatra i da naglasak u tom procesu ne treba da bude na Komisiji, već na davaocima državne pomoći, pošto od njih u najvećoj meri zavisi uspeh čitavog sistema državne pomoći.

Izvršna direktorka Centra za evropske politike (CEP) Ranka Miljenović navodi da je ta organizacija civilnog društva pre dve i po godine ukazivali na probleme nezavisnosti u radu Komisije za kontrolu državne pomoći, da napredak u tom pitanju postoji, ali da ključni problemi i dalje ostaju. 

„To pitanje se provlači od samog početka rada Komisije. (Na početku rada), svi zaposleni su pre toga radili u Ministarstvu finansija. Od 11 preporuka CEP-a i NALED-a, osam je u potpunosti prihvaćeno, pre svega u načinu izbora kadrova i finansijske odvojenosti od ministarstva, međutim i dalje ima preporuka koje nisu, koje se pre svega tiču kapacitete Komisije“, dodala je Miljenović.

Ona je ocenila da dobri analitičari nemaju dovoljan podsticaj da se zaposle u Komisiji, zbog čega kreiranje javno-privatnih partnerstava može doprineti daljem unapređenju sistema.

„U protekle dve godine Komisija nije donela nijedno rešenje o zabrani dodele državne pomoći, a prema dostupnim podacima i dalje nije donela ni odluku od povraćaja nezakonite dodele državne pomoći… Nepostojanje krovnih planskih dokumenata znači da se subvencije određuju od sektora do sektora“, kazala je predstavnica CEP-a.

Đorđe Krivokapić, profesor Fakulteta organizacionih nauka i suosnivač SHARE Foundation, kazao je da otvaranje podataka o dodeli državne pomoći nije u u interesu samo EU integracija, već pre svega u interesu domaće javnosti koja treba da bude zainteresovana za to kako se troši budžetski novac.  

„Sistem (državne pomoći) je dosta kompleksan, na nivou planiranja i implementacije. Sređivanje i otvaranje podataka omogućilo bi da veliki broj poslova institucije distribuiraju, i na akademsku zajednicu, civilni sektor, pa i poslovni sektor. To ništa ne košta, ali je na državi da to učini“, smatra Krivokapić.

Otvaranje podataka samo po sebi ne donosi rezultate bez institucija koja ulažu resurse i daju novo znanje i dalje dopunjuju resurse, dodao je Krivokapić. 

„Podaci ne moraju da se objavljuju na specijalizovanom portalu, može i periodično objavljivanje na Tviteru, ali se plašim da bi bez centralizovanog sistema to bilo nemoguće“, zaključio je Krivokapić.  

Konferenciju „OKO za Državnu Pomoć“(Odgovorno, Korisno, Otvoreno) organizuju Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) i Nova ekonomija, uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država.