SVA LICA TRPLJENJA

ČEKANJE JE NAJODVRATNIJA STVAR NA SVETU. TO JE LAGANA SMRT, AGONIJA, KIDANJE ŽIVOG MESA SA IŠČEKUJUĆEG ČOVEKA. SUMORNI POKAZATELJ RELATIVNOSTI VREMENA

Zalud se kaže trpen-spasen ako ti je i najgori kraj predmet nade. Srećom, to nije uvek slučaj, jer iako se čeka na najrazličitije stvari, iz čitavog spleta razloga i efekat je raznolik u odnosu na vrstu ove trpne radnje.

Čeka se dete, primera radi, punih devet meseci, što je prirodan proces i niko nema prava da se žali. Nestrpljivija je ona koja ne zna ko je otac, pa se plaši na koga će novorođenče da liči. Za buduću majku tvrde da je blažena, premda joj je prvo muka, pa joj se jede sve i svašta, pa postaje teška, izobličenog tela i naravi. Pod pritiskom uvreženih uverenja, ponekad se uživljava u zadatu ulogu blagoslovene, što joj donekle olakšava breme.

Očevi vole da misle da dele patnje svoje partnerke, ali jedino što mogu jeste da joj udovoljavaju, čekajući da to njeno drugo stanje prestane. Ali, kad se dete rodi, žene svoje muke zaborave, dok ih muškarci duže pamte, a vala i prepričavaju.

Deca ne mogu da istrpe da postanu odrasli, a onda iskustveno shvate smisao gesla „pazi šta želiš“. Pubertetlije bi što pre da se poljube i rade „one stvari“, maturanti da upišu fakultet, a potom i da ga završe. Onda se žudno čeka zaposlenje, a posle desetak godina (maksimum) već i penzionisanje. Ali sve su to opšta mesta, bez kapaciteta da odraze pravu prirodu čekanja. 

Klasičan primer navodno „slatkih muka“ predstavlja iščekivanje godišnjeg odmora, koje počinje čim se završi prethodni. Trpno stanje se intenzivira uplatom aranžmana, dok vas i obećani prizori iz brošura vremenom zamore. Što je bliži dan polaska, iscrpljenost čekanjem raste, a onda odmor proleti za tili čas, kad ste ponovo na početku beskrajnog kruga čekanja.

Čekanje zna da dojadi i na graničnim prelazima, posebno u jeku sezone ili ka državama koje nas (Srbe) „ne podnose“. Takva je recimo Hrvatska, kao kapija Evropske unije. Oni koji se u koloni zaglave u svojim kolima i ne slute kakvim su strahotama izloženi putnici autobusa, ili ih zabole za to što ovi moraju da peške ponizno prilaze šalteru, i po žezi, i po mrazu. Onda ide pretres sumnjivih gepeka, što takođe zna da potraje. U tom, možda i nužnom procesu, rađa se i raspiruje mržnja prema carinicima, administraciji, „neprijateljskoj“ zemlji, ali i sopstvenom statusu u geopolitici. 

Čekaš li sredstva gradskog prevoza (ili pre – transporta) osećaš se još jadnije, u moru sličnih ljudskih usuda. Kad vozilo najzad stigne, na testu su pojedinačne sposobnosti za guranje i mlevenje svojih sapatnika. Upražnjava se i veština da se zaposednu (otrcana) sedišta bez obzira na preče potrebe nemoćnijih. Tada se pokažemo u pravom svetlu, oslobođeni griže savesti. Jer, da nismo toliko čekali, bili bismo plemenitiji, tako se nekako tešimo.

Specifičan vid tenzije pravi čekanje na platu. Posebno je teško honorarcima, i onim koji se živo sećaju dugovanja svojih poslodavaca na prelomu vekova. Dok banka ne pošalje SMS sa porukom o prispeloj uplati, takvi se znoje i tresu, sve i kad znaju da je refundiranje minulog jednomesečnog rada sasvim izvesno. I tu nema leka zasnovanog na logici, već samo na prepuštanju tužnoj sudbini.

Čir na želucu može da prouzrokuje i često prijavljivanje na konkurse, čiji se rezultati iščekuju nedeljama, pa i mesecima. Za to vreme vam svašta prolazi kroz glavu, al’ ništa od toga u vašu korist. Što duže čekate, sve ste manji od makovog zrna, što prilično liči na laganu smrt s početka teksta.

Tek je čekanje vezano za ljubav nepodnošljivo. Počinje razmenom brojeva telefona, za čim sledi iscrpljujuće iščekivanje poziva. Ljubavni bonton nalaže da je na potezu prvo muškarac, zbog čega žene bulje u telefon satima, ne bi li aparat magijski zazvonio. Ako se to ne desi, pribegava se drugom triku – skretanju misli sa očekivanog događaja. Od pomoći je tada ljušćenje krompira, pravljenje torti, usisavanje.., ali i nešto intelektualnije, pod uslovom da ste u stanju da se koncentrišete. Ali za to su slabe šanse, podrazumeva se.

Sve koje su tako nešto preživele (a koja nije?), znaju i za zlatno pravilo iznenađenja. Naime, poziv usledi kad mu se najmanje nadaš i kad misliš da je na drugoj strani neko sasvim bezvezan. Od zatečenosti tad i nema prostora za primereno radovanje. Iskustvom čekanja, ono ne postaje manje stresno jer troši živce svojim uzastopnim ponavljanjem.

Društvene mreže tu stvar dodatno komplikuju, iz razloga što je moguće videti da je namenski smišljen post „sinovan“. Tad se čeka reakcija, makar i u vidu „lajkovanja“.

Naravno da ni „smajli“, ni palac okrenut nagore ništa posebno ne znače, što stvara novu vrstu nervoze i potrebu da se iznudi konkretniji odgovor. Pametnije tad umeju da preseku i naprosto se odljube. One druge na kraju počnu da uživaju u patnji (ili se odaju drogi, alkoholu, prežderavanju…), što se dešava i u analognoj sferi bivstvovanja, obeleženoj sužavanjem svesti usled zaljubljenosti.

Čekanje po zdravstvenim ustanovama nosi drugačiju vrstu nelagode. Po tim prostorijama, predviđenim da te liše svakog dostojanstva, može se videti prava slika Srbije. Jedni će kmečati, drugi se buniti, treći auditorijumu poveravati čitavu istoriju bolesti, četvrti prividno mirno čitati (kakvo „žuto“ dnevno štivo), peti huliti na vlast i zdravstvo, šesti (bez obraza) ući preko reda, što zna da ujedini sve ostale u pravednom gnevu. 

Slično obuzima i one na podugačkim listama za skener, magnetnu rezonancu, operaciju.., samo što je njihov revolt fokusiran na sistem, „lopovski“ i „nehuman“. Deo te ozlojeđenosti usmerava se na one koji mogu da plate privatne medicinske usluge, što je opet „sistem omogućio“, pružajući veće šanse „snalažljivima“ (sa pogrdnom konotacijom).

Na bogatije se jedimo i u redovima pred kasama supermarketa. Zavidimo im na punim kolicima i lakoći s kojom provlače karticu kroz aparate za neosetno lišavanje novca. Usput bismo zadavili kasirke zbog sporosti, i dečurliju što krešti iz čiste obesti, premda je i njima čekanje dosadno. Još odvratniji su nam njihovi roditelji, bez želje, volje i snage da ih obuzdaju, pa bismo i njih rado potamanili. 

Međutim, ponekad ume da zaboli i kad sve ovo izbegneš, što sam osetila na sopstvenoj koži odlazeći sa decom svog bivšeg partnera u neki podrum pića, usred prednovogodišnje histerije. Neotesani i željni pažnje, kakvi su bili, jurcali su po radnji, psovali, drali se.., pa je prodavac sugerisao da platim po hitnom postupku. Ne pamtim veći blam od pogleda ostalih mušterija, neodlučnih da li da me raščereče ili da mi što pre vide leđa, skupa sa leđima malih „degenerika“.

Svima je poznata i situacija kad dođeš pred neki servis za popravku obuće, mobilnih i sličnog, a na vratima piše „dolazim za 15 minuta“. Kako nemaš pojma kad je apostrofirani period započeo, a time ni kad će se navodno završiti, ne znaš šta ti je činiti. Čekati ili ne čekati, tad postaje ključno pitanje. Slaba je uteha ako izgrdiš tog što si ga čekao kad najzad stigne, ali je još gore da se pitaš da li je možda došao netom po tvom odlasku. Dakle, obrni-okreni, nikako ne valja.

Čovek, ako je u dobrom stanju duha i nigde ne žuri, može lako da istrpi kad „majstor“ (vozač GSP-a), obustavi vožnju i skokne da pazari burek. Nekad te ovo ipak razbesni, ali upuštanjem u raspravu ne dobijaš ništa. Šofer je moćnik u odnosu na putnika, u prilici da ga opsuje, ignoriše, ili ne krene dok ne završi doručak. Ili mu u drugoj prilici zatvori vrata pred nosom, iako je video da je trčao za autobusom, tramvajem, trolejbusom, umesto da je drugi sačekao. Što je linija manje frekventna, taj će biti veći gubitnik. Ali, i siledžiju za volanom (i drugim komandama) treba razumeti kao žrtvu raznih drugih čekanja koja se protežu generacijama.

Postoji oblik čekanja koji samo deluje banalan, ali je toliko uobičajen da izbija na prvo mesto top-liste trauma koje opisujemo. To je ono kad se sa nekim dogovoriš za viđenje, a on poslovično zakasni. U slučaju da je mesto susreta – ulica, pitanje se lako rešava akademskom tolerancijom od 15 minuta. (Mala digresija: nikad mi neće biti jasno zašto sve pozorišne premijere u Beogradu moraju da počnu sa bar toliko zakašnjenja. Možda se tu računa na slične ružne navike publike, ili se o publici i ne razmišlja.)

Ukoliko se gorepomenuti susret zakaže u vašoj kući, to zna da ogoli pozvanog u svoj svojoj bahatosti. Čak i kad mu na ovo ukažete, takav će uvek imati izgovore kojima će zapravo dokazati da mu je vlastito vreme vrednije od vašeg. I sa takvim treba prekinuti odnose, ili ga naprosto dočekati zaključanim vratima.

Ipak ima i uljudnijih načina da se dotični popravi, što znam po sopstvenom iskustvu. Naime, ja sam bila ta što je redovno docnila, nonšalantna prema svemu što nije moja guzica. Onda se moja drugarica (Vera) dosetila i napravila mi fejk akreditaciju za Prvi kongres uvekkasniša sveta, na kojoj sam navodno bila jedna od govornica. 

Štos mi se veoma dopao, a još je imao lekovit učinak: naprosto sam prestala da kasnim. Sad, gde god da krenem, krećem znatno ranije da me ne bi osujetili saobraćaj, kiša, zaboravljeni novčanik.. u nameri da budem tačna. Sad čak ne marim ni ako podosta poranim. Život mi je postao jednostavniji i časniji. Ali, da li mi čekanje lakše pada? Hm, zavisi od svih opisanih i drugih prilika. 

Postoje i čekanja koja nije čovečno poželeti ni najgorem neprijatelju, a to je da neko umre. Bilo da je povod da se umirućem skrate muke, ili je posredi očekivano nasledstvo, ovo se prosto mora činiti dostojanstveno. U prokažena čekanja spada i iščekivanje nečijeg raspada braka, da bi ti uskočio na upražnjeno mesto. Čekati da se vaš nasilni suprug (ili supruga) popravi samo je krajnje uzaludno, ali ne i sramno.

Kad podvučemo crtu, dođe nam da prokunemo čuvenu Desanku (Maksimović) i njene stihove „Ne, nemoj mi prići.., jer sreća je lepa samo dok se čeka…“. Jer, ako samo budemo čekali, kad ćemo živeti?