Da mi vama prvo uzmemo stan, a vi posle dokazujte na sudu

Autorski tekst: Vojislav Vuksanović, Združena akcija Krov nad glavom

Novim zakonom donetim 2011. godine nastali su privatni javni izvršitelji. Tada je isticano u medijima da se oni uvode kako bi se postigla efikasnost i kako bi se brže izvršavale sudske presude i naplaćivala potraživanja. Zanemarimo sada same probleme i propuste, koji se javljaju u radu izvršitelja i analizirajmo  sam sistem, šta se ovim zapravo postiglo? Šta dobijamo kada jednom tromom i neefikasnom sistemu pravosuđa, dodamo jednu ovako brzu i efikasanu komponentu? 

Odgovor je isti kao i na pitanje šta kada starom dotrajalom računaru dodamo novu komponentu, koja je poslednja reč tehnike. Ne dobijamo apsolutno ništa, sem činjenice da sistem kao celina ne funkcioniše i ne možemo koristiti računar, jer delovi nisu kompatabilni.

U slučaju Zakona o izvršenju situacija je mnogo gora, jer sistem izvršenja funkcioniše kao samostalni podsistem jednog većeg nefunkcionalnog i na taj način proizvodi sistemsku nepravdu i nanosi štetu građanima, a time i samoj državi i celom pravosuđu.

Različite brzine sudskog i izvršnog procesa dovode do toga da se često presude izvršavaju, iako postoji jasna i realna opasnost da se time nekome u postupku čini nenadoknadiva šteta, koja se dokazuje tek nakon sprovođenja izvršenja.  

PROČITAJTE JOŠ: Šta sve treba da znate o izvršiteljima, a niko vam nije rekao

Nedovoljna regulisanost skoro svih ključnih aspekata u zakonu o izvršenju zapravo u praksi često podrazumeva da se prejudiciraju sudske presude i da se ljudima presuđuje, pre nego što su imali pravo da ostvare pravdu u sudskim procesima. 
Možemo sada uzeti i nekoliko primera iz prakse koji ovo potvrđuju.

Pre nekoliko dana je predsednica Komore izršitelja gostovala u jednoj emisiji gde je rekla kako izvršitelji prilikom procene uzimaju procenitelje, koji su u većini situacija sudski veštaci, kako bi sve bilo regularno, a ne ceni istu argumentaciju, kada dolazi sa druge strane.

Tada je spomenut i slučaj Silvane Maurer, koja je tvrdila da su falsifikovani dokumenti u njenom procesu, a onda je konstatovano da to nije potvrđeno na sudu, to jest da ne postoji sudska odluka. 

Ovo je jedan krajnje licemeran stav, a i suština problema o kom ovde pišemo. Naravno da ne postoji presuda kada sudski sporovi u Srbiji nekada traju i 10 godina. Ipak, da je dokument falsifikovan je potvrdio grafolog u svom veštačenju, dakle neko kome je profesija da to uradi. 

Na osnovu veštačenja grafologa je državni tužilac tražio privremenu meru koja je doneta. Ta mera je oborena po žalbi uz obrazloženje da je izvršni postupak hitan i da ne može biti zastoja. Znači, to nije bio dovoljan dokaz da se zastane sa izvršenjem i sačeka sudska odluka, već je izvršeno pre nego što je sud imao prilike da ceni veštačenje grafologa u parnici koja i sada traje. 

U slučaju porodice Aksentijević, koja se iseljava iz svog stana na Novom Beogradu zbog duga prema banci, sudski veštak ekonomske struke je na suđenju potvrdio da banka potražuje duplo više novca nego što ima pravo. Naravno, spor je u toku, ali je nakon takve konstatacije veštaka banka odlučila da proda njihov stan i tako naplati potraživanje za koje je izvesno da nema pravo da naplati. 

Porodica Vuksanović, kojoj je takođe zakazano iseljenje iz doma u kome žive već pet generacija ima veštačenje sudskog veštaka građevinske struke u kom se navodi „Nije moguća identifikacija objekta prema obrazloženju iz presude Prvog osnovnog suda u Beogradu” čime se vidi da predmet izvršenja ne postoji. Dakle presuda se izvršava na osnovu presude za objekat, koji ne postoji već 20 godina, jer je srušen, a vlasništvo nad novim objektom je predmet sudskih procesa koji traju. 

Zbog ovakvog činjeničnog stanja prethodna izvršiteljka je zaustavila proces. To se nije dopalo izvršnom poveriocu, pa su angažovali drugu izvršiteljku – Mirjanu Dimitrijević, koja je zakazala izvršenje iako nema nikakvu dokumentaciju da izvršava nad kućom koja sada postoji na terenu, jer se nikada nije ni vodila parnica oko tog objekta, niti postoji presuda.   

Imamo i različite primere izvršitelja koji krše pravila postupka, a dok vi to dokažete odavno budete iseljeni. Tako je Mirjana Dimitrijević pre nekoliko nedelja pokušala da u 7 ujutru upadne u stan devedesetogodišnje Mare Džanković. Mara je bolesna i nepokretna, a prema zakonu o socijalnoj zaštiti u tom slučaju mora i socijalni radnik da izađe na teren. Centar za socijalni rad je bio u štrajku taj dan, a i svakako ne rade od 7 sati, što su dopisom potvrdili izvršiteljki. Pored toga ona je pokušala iseljenje, a jedino što je sprečilo su okupljeni građani ispred Marinog stana. Šta je bila ideja da se uradi sa nepokretnom ženom, kada joj se provali u stan, ostaje nepoznato. 

Posebno je problematična zakonska regulativa u pogledu prava „trećih lica”, pa se tako često dešava da se neko iseljava iz svog stana zbog sukoba prethodnih vlasnika, a da stvarni vlasnik nije nikada bio uključen u taj spor niti je znao da se spor vodi. Tako se treće lice uključuje u postupak tek u procesu izvršenja, ali prigovor trećeg lica ne odlaže samo izvršenje. Time dolazimo do situacije da vas neko izbaci iz vašeg legalno kupljenog stana, koji ste kupili, potpisali ugovor i overili u sudu, platili, a onda saznali da je neko pre 10 ili 15 godina pokrenuo neki spor, pa vi sada morate na ulicu, a narednih 10 ili 15 godina onda dokazujete da vam je naneta nepravda.  

Postoji more ovakvih primera u praksi, ali svi ukazuju na istu stvar, a to je nedopustiva razlika između brzine sudskih procesa i brzine izvršnog postupka, pa tako građani nisu u mogućnosti da ostvare pravdu pre nego što im se nanese nenadoknadiva šteta.