Show must go on

Agresije mi nije falilo, kao ni posesivnosti, ni želje da komandujem. Žrtvu bih namamljivala prividnom tolerancijom, pa i servilnošću, a onda joj sve naplaćivala, sa debelom kamatom. Reciprocitet se ostvarivao kroz psiho-fizičko zlostavljanje s njegove strane, što je od žrtve pravilo agresora. Muškarac je bio epicentar mog sveta, a ja u njegovoj senci

Moj ljubavni život uvek je bio turbulentan, i to na neki skroz uvrnut način. Ako zanemarim mladalačke kovitlace izazvane divljanjem hormona, najbolje je da u elaboraciji krenem od pokojnog bivšeg muža. Jer, ulazak u brak je navodno znak zrelosti, kad se uzajamno zaklinjemo na vernost, ali i trpeljivost.

Prvo neću sad da razmatram, dok nam drugo nije išlo. Jer, svađali smo se kao besni – po tuđim kućama, na ulici i drugim javnim mestima, pa su nas zvali Putujuće pozorište Nikoletić. Repertoar nam je bio širok, od obostranih izliva ljubomore, preko različitih sećanja na isti događaj, do sukoba oko skroz nebitnih sitnica. Kao da je frka bila u samoj suštini našeg bračnog bivstovanja, mazivo naših odnosa na pozornici života.

Uglavnom smo jedno na drugo urlali, ali bi iznimno dolazilo i do lakših tuča. On bi u njima (fizički) pobeđivao, što je i bilo za očekivati, jer sam ja sitna, a on je bio građen poput omanjeg bika. Da su ga pre svake „borbe“ testirali, bio bi redovno diskvalifikovan kao dopingovan (u obližnjem bircuzu).

Sama ta razlika u gabaritima i stanjima svesti, posmatrača bi automatski svrstavala na moju stranu, uz propratnu satisfakciju da on (Bogu hvala!) nije u takvoj situaciji. Samo bi lucidni primećivali da sam ja uvek bila glavni kavgadžija (jer ko se još nateže sa pijandurama?). Znali su to i prisutni u klubu Soul foood iz kog sam ga jednom izvukla za kragnu, suljajući ga po podu, zato što se zaneo u dijalogu sa nekom ženskom individuom.

Program se retko završavao spuštanjem zavese, tj. bar našim formalnim primirjem, već se nastavljao u vidu monodrama, u mojoj režiji i mom izvođenju. Siže tih performansa bila su kukumavčenja koja su služila da za sebe pridobijem njemu sklone, uzdržane, ili da „svoje“ utvrdim u sažaljenju. Kad mi ovo uspe, vratim se mirna kući, gde on pijan spava, a onda izjutra sve iznova.

Kad su ga skroz sustigle godine, kao i alkohol, više nije bio ni za šta, a kamoli za daske koje život znače. Pa sam ga ostavila. Posle je moj Pakica umro, nehotice ispavši glavni junak naše dramatizovane epopeje.

S narednim partnerom samo spolja nije bilo tako intenzivno, jer on je bio flegmatik s melanholičnim crtama, a ja mešavina kolerika i sangvinika. A to je dobra psihološka potka samo za komediju situacije. Smeštena u kamerne uslove našeg „toplog“ doma, ta pozorišna forma uvek bi nagonila zatečene da njega smatraju žrtvom. Kako i ne bi, kad sam ga jednom šutnula u dupe jer je blebetao gluposti.

Ali, nije to bilo iz čista mira, niti posledica klimakterične promene raspoloženja. Naime, taj me je mučio podmuklo, posredstvom pasivne agresije koja se spolja nije primećivala. Sve dok ne krene, onako pripit, da muva moje prijateljice. One su se tu i pokazivale, u odnosu na reakciju na njegovo nabacivanje.

U nameri da saznam da l’ to radi svesno, ili što je neosetljiv kao klada, davila sam ga kao zmija žabu. Ali on bi sve podvrgavao relativizaciji. Mogli smo mi tako do sudnjega dana, što se mene tiče, da jedno veče naš tragikomični nastup nije pretio da zglajzne u tešku dramu, snuff movie tipa (gde je gledalac svedok realnog ubistva).

Samo me je scenarista – Gospod Bog – spasao, poslavši mi jednu od prijateljica da spreči krvoproliće. E sad, što baš ona pripada grupaciji koja nije bila gadljiva na udvaranje tog mog partnera, samo je relativno bitno. U svakom slučaju, sve su dalje predstave otkazane, na opšte zadovoljstvo zajedničkog društva, a naše jedine publike.

Idući potom na psiho-sesije sa ciljem da uvidim šta me je to snašlo, malo sam se dozvala pameti. Prezupčila bagove, naučila da koliko-toliko povučem granice. Pa ipak je i sledeći bio zavisnik, po davno utvrđenom paternu u čije korene neću da zalazim. Ali, stari obrazac nedovoljno uzvraćene ljubavi pružao mi je neku vrstu udobnosti poznatog. Bolesno, rekli bismo.

Ipak sam u drugim poželjnim dramskim kvalitetima omanula: ovaj baš nije bio svadljive ćudi. Mogao si da ga gaziš koliko ti drago, a da se on pravi da mu nije ništa. Nagomilano trpljenje moralo je negde da izbije, pa je taj bio stravično ljubomoran. Prilike kada bi me zvao telefonom i terao da „priznam“, nemaju svoj naziv u terminologiji teatra. Ili ga ja ne znam. Bilo kako bilo, ta mi se uloga nije svidela, pa sam utekla. I od tada sam sama, pa mi je bistra glava.

Stoga sad mogu da izradim svoj tadašnji psihološki profil, čisto da proverim da li se išta u njemu promenilo. Dakle: agresije mi nije falilo, kao ni posesivnosti, ni želje da komandujem. Žrtvu bih namamljivala prividnom tolerancijom, pa i servilnošću, a onda joj sve naplaćivala, sa debelom kamatom. Reciprocitet se ostvarivao kroz psiho-fizičko zlostavljanje s njegove strane, što je od žrtve pravilo agresora.

Muškarac je bio epicentar mog sveta, a ja u njegovoj senci. Logistiku nisam umela da uspostavim, jer u svakoj sam drugarici videla potencijalnog neprijatelja i domaćeg izdajnika. U biti, samo sam čeznula da me neko zagrli i uveri da je (sa mnom) sve u redu.

S takvim čudnjikavim CV-jem, čemu da se nadam u budućnosti? S punih 57 godina, kada je tržište skučeno, a ja daleko od poželjnih specifikacija?  Pa – TV sapunici u stilu Kasandre ili Ljovisne! Jer samo taj format podržava toliko slojeva dramskih izraza i toliko neočekivanih prepleta.

Počelo je banalno, na sedeljci kod zajedničke frendice. U mojim se očima on istak’o kao neko ko ume da sluša i odgovori duhovito. Kao neko ko se nadovezuje na moja razmišljanja, i još estetski nije neprivlačan. Kako sam bila u „haj“ fazonu (pod uticajem psihostimulansa), umislih da se i ja njemu sviđam. Žmarci su se razmigoljili po mojim (okrutelim) venama, pa svima obznanih da sam zaljubljena (dakle – živa). Samo njemu ništa nisam rekla.

On mi je, opet, ubrzo stavio do znanja da za mene ič nije zainteresovan u erotskom pogledu. Progutala sam knedlu (ili nešto gore), i počela da kujem plan kako da ga ipak obrlatim. Opcija proistekla iz pređašnjeg iskustva bila je da mu ponudim usluge posredovanja kod svojih drugarica! Sad, da li je to bilo zbog uvreženog mazohizma, ili težnje za manipulacijom, ili način da prevaziđem zaljubljenost, ne bih mogla da se opredelim.

Odgovor se možda krije u činjenici da sam obe potencijalne veze (nameštaljke), iz cuga izminirala. Prvu – ogovaranjem datog subjekta, a drugu, potuljenim izvlačenjem iz provodadžiluka. To drugo mi je on veoma zamerio, smatrajući ga ključnim za uspostavljanje konekcije sa „ponuđenom“. Napravila sam se luda, intimno to pravdajući time što ga ona ionako nije htela.

Ali tada shvatih da se igram sa đavolom. I čvrsto reših da se odljubim, kad već ne znam kako da se vladam u suprotnom.

Ali, šta bi bila TV novela bez novih obrta? Dosadna bljuvotina! Srećom po moj doprinos kreativnoj industriji, odjednom izbi na videlo da je domaćica one sudbonosne žurke s ovim „mojim“ (bivšim) složenije involvirana no što se činilo. Istina, to su bili samo ostaci eksperimenta zvanog „friends with benefits“, izvršenog pre no što sam ja stupila na scenu.

A lepo sam je pitala da li smem da navalim, kad me je o ovom obavestila. I lepo se ona sa tim složila (ma šta da je zaista mislila).

Međutim, moj skromni udeo u toj zapetljanciji nije bio uzrok njenih unutrašnjih sukoba, već nešto njihovo, lično. Ovo je pretilo da mene izbaci iz tog trilera, pa sam zaigrala špijunski, na dva fronta. Prenosila bih oboma delove razgovora, na način da meni odgovara. Izigravala osobu od poverenja, u oba slučaja. A onda taj koloplet presekla, pomalo ponukana i njegovom izjavom da mu je sve postalo odvratno (da parafraziram).

Na sve se to nakarikao jedan izuzetni događaj. Desio se neki povod da ja napravim žurku. Kad mi je parti dojadio, krenula sam da polako rasterujem goste. Poslednji je ostao on, ali i još jedna moja drugarica (iz kategorije „negadljivih“ s početka teksta). Znajući da joj je flert u krvi, a da je on napaljive prirode, mogla sam ugrubo da naslutim šta se desilo u nastavku večeri, njihovim silaskom niz stepenice.

Sutradan je zovem, kao – slučajno/redovno. Ona kreće da nešto mulja iz čega zaključim da ju je onaj „moj“ spopao. Knedla je opet u grlu, pa muklim glasom završih razgovor. Još sam je pitala – da li se seća da mi se on sviđa, skroz nevino, detinje.

„Znam da ti se sviđao“, vešto se ogradila, opasnica jedna prevejana.

Sutradan ona zove mene, s potrebom da objasni da do seksa nije došlo, njoj zahvaljujući. Ja i dalje reči jedva cedim kroz zube. Ona bi da i dalje opservira, pa joj ovo smeta. Uzrujano prekidam vezu, ali odmah dobijam poruku – da prestanem da je „drndam“ svojim neraspoloženjem. Možda bih i nasela, da u tome nisam videla čistu manipulaciju, jer slično slično prepoznaje. Od tad se nismo čule, očito ljute jedna na drugu.

Da sve poslažem u glavi, od njega sam zatražila taksativan opis spornih dešavanja. Moja intuicija je naišla na potvrdu: gospođica je od početka znala šta on od nje hoće, ali se prenemagala do kraja noći. Bljek! Da su se – prostački rečeno – kresnuli, ne bih imala šta da joj zamerim. Ovako – da ti meni, preko moje grbače, sebi nešto dokazuješ, neće moći, sestro!

Ali, nije se na tome  završilo. Priliku njegovog podrobnog izveštavanja iskoristila sam i da mu priznam da sam se „ložila“ na njega, isprva, što je hitno sazivanje sastanka stavilo u pravi kontekst. On je to primio „kao kompliment“, u nastavku me pomno slušajući i komentarišući.  Te smo se večeri rastali uz tako prijateljski zagrljaj, da sam znala da je (sa mnom) sve OK.

Zato me je tek neznatno poremetilo kad mi se ona javila SMS-om nekih dva meseca posle. Izvinjavala se zbog svog oštrog jezika (vezanog za „drndanje“), ali ne i zbog ponašanja, koje se vazda „pogrešno tumači“, te to nije „njen problem“. Sestro slatka, mislim se u sebi, ja tvoj kompleks sigurno neću rešavati. I stadoh da je zaboravljam. Nasilno, i protivno gomili lepih uspomena.

Šta je bilo u epilogu Televisie presente? On i ja smo postali najbolji ortaci, platonski ljubavnici. Njemu se najviše radujem kad kaže da će da svrati. U stanju sam da ga čekam i po nekoliko sati. Tokom razgovora nema žmaraca, već samo beskrajnog razumevanja. Toliko sam s njim normalna da sam zaključila (i njemu saopštila) da je u svemu najbolje to što mu nisam erotski privlačna. Da smo stupili u vezu, pretvorila bih se u ono šta sam bila do sredine ovog teksta – rospija, krvopija ili kako već hoćete.

S onom zajedničkom frendicom (s benefitima, kad je on u pitanju) još nisam načisto, ali se spremam da joj sve priznam. I evo, svečano obećavam da više neću nikada da igram prljave igre. Ali, da (još) nisam došla dotle govori moj pompezni plan: da joj ovaj primerak Nove ekonomije sa ovim tekstom uručim na svojoj sledećoj izložbi, a u sklopu performansa mojih ispovesti (i eto razloga za još malo spektakla na tuđi račun).

Što se tiče one dve usputne, provodadžisane osobe, njima ništa ne dugujem. Svaka je dobila ono što zaslužuje. Prva ćorak, a druga propuštenu priliku da sa nekim skupa raste. Onu „namigušu“ još ne mogu da vidim. Jesam joj oprostila, ali još imam potrebu da uskliknem: „Ja sam pobedila!!!“. Opet!

Da li mi se on i dalje bar pomalo sviđa, kada tako rezonujem? Ne znam, i ne zanima me. Zasad je važno da je naša mala trupa, kao i moja malenkost, našla malo mira da pregura do sledeće sezone. Ako se do tada ne povučem u penziju.

Zamislite sada, cenjeni čitaoče, da ove role iz gustog štiva mog života glume Antonio Banderas ili Ivan Bosiljčić s jedne strane, i zanosne holivudske ili bolivudske lepotice, s druge. Kakav bi to bio urnebesni doživljaj za milionski auditorijum! Stvar više ne bi bila amaterska, nego profi. Ja bih bila internacionalna zvezda, a ne tamo neki dorćolski abronoša u neuspelom pokušaju da zavlada bar lokalnom scenom. Ali i ovako – show must go on, da se izrazim dramski. Molim aplauz.