Ljudi moraju da nauče da brinu o sebi

San o državi koja se brine za sve od trenutka kada se rodiš do trenutka kada umreš je završen. Zato ljudi treba da shvate da moraju da pomognu sebi kako bi obezbedili životni standard. U tome im pomaže osiguranje jer sa malo novca mogu da obezbede miran san, kaže za „Novu ekonomiju“ Andrea Simončeli, predsednik i generalni direktor Đenerali osiguranja Srbija

Centralni događaj ove godine, nažalost, bile su poplave. Kako je ta prirodna katastrofa pogodila industriju osiguranja i Đenerali s obzirom na uništenu imovinu?

Posao osiguranja je da pokrije različite rizike, pa i rizik od prirodne katatrofe, kao što su zemljotres ili poplava. Ovogodišnje poplave su značajno pogodile uglavnom one osiguravajuće kompanije koje su osigurale velika javna preduzeća kao što je na primer EPS. Koliko znam, Viner štediše i Unika su najteže pogođeni poplavom jer im je EPS klijent. Đenerali je imao određene velike isplate, posebno u Obrenovcu, pre svega na ime kasko i osiguranja poljoprivrede. Ukupan iznos je nešto preko milion evra. To jeste veliki novac, ali velika kompanija kao Đenerali to može priuštiti.

Da li mislite da preduzeća i pojedinci u Srbiji u dovoljnoj meri osiguravaju svoju imovinu?

Kada sam došao u Srbiju, kultura osiguranja u Srbiji bila je niska. Smatralo se da je osiguranje nešto što se plaća samo za automobil. Putujući zemljom, uverio sam se da je Srbija očigledno nedovoljno osigurana, što pokazuje i učešće ukupne premije u BDP-u, koji je ispod dva odsto. Razlog je percepcija ljudi da je osiguranje kao bacanje para. Pokušao sam da objasnim suprotno na primeru espresa. U Srbiji espreso košta 30 do 50 centi u proseku. Ako dnevno popijete jedan espreso manje, godišnje tako možete uštedeti 130 do 180 evra, a to je dovoljno da osigurate prosečnu kuću od oko 30.000 evra od poplave, požara, zemljotresa. Jesu plate male, ali i u Srbiji to nije veliki iznos. Pokušavamo da napravimo sporazume sa lokalnim samoupravama da uključe osiguranje imovine u račune za komunalne usluge, ali naravno uz jasno objašnjenje pokrića, a ne da građani ne znaju šta plaćaju. Ljudi mogu sa vrlo malo novca da zaštite ono što im je najvrednija imovina – kuću.

Takođe, potrebno je insistiranje na podizanju svesti o značaju osiguranja. Još važnije, država bi trebalo da pogura takvu kampanju. Ne treba da daje olakšice ili novac osiguranjima, već da kaže građanima da osiguraju kuću, jer ako se nešto desi država neće plaćati.

Vlada je poslala poruku građanima poplavljenih područja da će im sve obnoviti. To ne daje mnogo podsticaja građanima da osiguraju imovinu.

Srpsku vladu, koja uzgred radi dobre stvari, kao i svaku vladu na svetu, čine političari i oni uvek govore „ne brinite, država će pomoći“. Na kraju, svaka vlada koliko god da je dobra, po definiciji nema para za to. Kada se dese prirodne katastrofe, one poručuju da nema problema, ali posle šest meseci ili godinu dana jasno je da one to ne mogu da urade. Kada se desi prirodna katastrofa, štete iznose milijarde evra i nijedna vlada to ne može da nadoknadi. U Italiji imamo prirodne katastrofe skoro svake godine. I kada su se dešavali zemljotresi vlade su govorile da će pomoći, ljudi su verovali, ali se na kraju to nije desilo, bar ne u okviru njihovih očekivanja. Sada su ljudi, sa takvim iskustvom, počeli da kupuju osiguranje jer znaju da država nema mogućnosti da pokrije njihov gubitak.

Država treba da poruči građanima da su oni vlasnici kuća i da ne treba da očekuju od države da ih popravi, već da treba da se osiguraju. Država treba da obnovi puteve, škole, bolnice, ali ne i privatne kuće. U suprotnom, stvara se mentalitet da država treba da radi sve – a to odavno nije moguće.

Poljoprivreda je značajan deo srpske ekonomije, a poslednjih godina imamo redovno vremenske  neprilike ili sušu ili grad. Da li se poljoprivrednici dovoljno osiguravaju?

Zahvaljujući tome što Ministarstvo poljoprivrede svake godine daje značajne subvencije poljoprivrednim domaćinstvima da se osiguraju, ona su mnogo bolje pokrivena osiguranjima nego fizička lica. U poljoprivredi premija raste, kako useva tako i životinja, i to pokazuje da raste i svest o osiguranju. U 2011. godini desila se katastrofa sa malinama u Arilju. Sledeće godine svaki proizvođač malina imao je osiguranje. Nekad je, nažalost, prirodna katastrofa najbolja reklama za osiguranje.

Nastavak teksta možete pročitati u šesnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“