Jednakost, obrazovanje i tolerancija su ključ opstanka

Ne previđajući doprinose drugih naučnika i ekonomista, Galor obuhvata različita objašnjenja uzroka ljudskog razvoja i slaže ih u jedinstven naučni mozaik, čiji komadići sežu u najraniju ljudsku istoriju

Siromaštvo i nejednakost su prvorazredne teme, pa ne čudi što je „Putovanje čovečanstva“ ekonomiste Odeda Galora dočekalo tridesetak prevoda. Ljude zanima zašto su neka društva toliko bogata a druga toliko siromašna, da li se jaz širi, od kada je tako i do kada će da bude. Zanima i ekonomiste: mnogi su tu zagonetku hteli da odgonetnu i po tome Galor nije izuzetak. Decenijama je jasno da odgovor nije samo u ekonomiji. Od nove levice, preko institucionalista do istraživača ljudskog razvoja i siromaštva, analiza je interdisciplinarna. Po tome Galor, takođe, nije izuzetak. Ono po čemu jeste je vremenski okvir. Za razliku od tuđih analiza, Galorova je sveobuhvatna. Kako bi otkrio najvažnije pokretače razvoja, osmislio je ujedinjujuću teoriju rasta koja obuhvata celokupnu istoriju čovečanstva. U njoj traži pravilnosti koje su nas oduvek oblikovale, kako bismo razumeli uzroke ogromne nejednakosti među narodima. Autor se, pored istorije i sociologije, služi dostignućima geografije, arheologije i genetike, čime interdisciplinarnost podiže na novi nivo.

„Putovanje čovečanstva“, u Srbiji objavljeno prošle godine u izdanju „Lagune“ po prevodu Jelene Kosovac, popularizacija je knjige „Ujedinjujuća teorija rasta“ koju je objavio 2011. godine i podeljena je na dva dela.

U prvom se bavi silama koje su usmeravale jedinstveni ljudski napredak: evolucijom mozga, pojavom poljoprivrede i promenama koje su dovele do industrijske revolucije. Na početku se osvrće na uvreženo mišljenje da je životni standard, tokom celokupne istorije, postepeno rastao.

„To je pogrešno“, odmah ga odbacuje: jedino je rastao tehnološki nivo. Hiljadama godina, tehnološki proboj prati porast resursa, ali i stanovništva. Zato je standard, iako resursi rastu, ostajao toliki da se namire tek osnovne potrebe. Najveći deo istorije odvijao se u toj stagnaciji. Iako standard nije rastao, jesu broj stanovnika, značaj obrazovanja i tehnološki nivo. Za Galora, to su „zupčanici ljudske istorije koji se okreću oduvek, isprva jedva primetno a onda sve brže“. Oni su, tokom industrijske revolucije, okončali stagnaciju i napredak je eksplodirao – negde ranije, negde kasnije – što zavisi od činilaca koje otkriva u knjizi.

NAJVEĆA GALOROVA SNAGA JE U AMBICIJI DA ČITAVU LJUDSKU ISTORIJU SVEDE POD JEDAN KOHERENTAN I VREDNOSNO NEUTRALAN NARATIV

Njen drugi deo bavi se korenima nejednakosti. Autor ih mapira i pokazuje jaz u materijalnim, socijalnim, obrazovnim i zdravstvenim ishodima između bogatih i siromašnih zemalja. Tražeći uzroke, Galor ne previđa tuđe doprinose, već ih slaže u mozaik svoje priče. U spoljašnjem sloju su posledice kolonijalizma koji je, nesporno, obogatio danas bogate zemlje. Drugi deo ljuske je globalizacija koja je, putem slobodne trgovine, održala kolonijalne obrasce. To, ipak, nije dovoljno: u unutrašnjem sloju su dublji faktori, ukorenjeni u geografiji i dalekoj prošlosti.

Poslednja poglavlja su njima posvećena. Čitaocu preostaje da iskusi način na koji Galor povezuje naizgled nepovezivo: sastav obradivog zemljišta, religioznost, gustinu naseljenosti, udaljenost od Afrike i stavove prema ženama, uz zaključak da su jednakost polova, obrazovanje i tolerancija rešenje za napredak čovečanstva.

Najveća Galorova snaga je u ambiciji da čitavu ljudsku istoriju svede pod jedan narativ, koherentan i vrednosno neutralan, toliko da nijednom, u čitavoj knjizi, ne koristi reč „kapitalizam“. Na prvi pogled, analizi bi doprinelo da se upravo o njemu jasnije odredi. Već na drugi, jasno je zašto to ne čini. Zašto pokazuje probleme, a ne nameće krivicu. Postavlja kontekst, ali ne i moralne vertikale.
Hoda sredinom, jer samo tako analiza ostaje koherentna i u službi najbitnijeg: da razumemo kako smo dospeli dovde i šta nam je činiti – danas, sutra i nadalje.