Slikarstvo kao moralni čin

OVE GODINE SE OBELEŽAVA STO GODINA OD ROĐENJA MIODRAGA MIĆE POPOVIĆA, JEDINSTVENOG SLIKARA KOJI JE NA VEOMA SUPTILAN NAČIN, UZ SVOJ OSNOVNI POZIV, BIO I ENERGIČAN BORAC ZA BOLJE DRUŠTVO I KRITIČAR SVIH SISTEMA KOJI SU NOSILI ELEMENTE REPRESIJE

Miodrag Mića Popović rođen je 12. juna 1923. godine u Loznici. Majka Dana bila je iz trgovačke porodice i sa sobom je u svoju porodicu donela solidan imetak. Mićin je deda po ocu bio svešteno lice, što je sam Mića nalazio kao razlog i izgovor za nesposobnost očevu da očuva nasleđeno bogatstvo. Previše verujući ljudima, glava porodice Popović izgubio je stečeni novac i tako je Mića odrastao u siromaštvu. Ipak, toplina i blagost oca Tome, učitelja i bankarskog službenika, ostali su mu zauvek vredan dar. A baš nemaština bila je jedan od motiva da budući veliki umetnik počne da crta i naplaćuje svoj rad.

Dok je još bio srednjoškolac, Mića je započeo svoj profesionalni angažman. Đaci nisu voleli da tokom vikenda gube vreme crtajući svoje domaće zadatke, te je nadareni dečak oberučke prihvatio da im pomogne uz naknadu od pola dinara po crtežu.

Sa porodicom, Mića odlazi iz rodnog grada kada je imao četiri godine. Tad dolazi u Beograd gde uči školu i gde ga zatiče rat. Tokom okupacije bio je primoran da stupi u Nacionalnu službu na prinudni rad. Dok je dve godine proveo u borskom rudniku teško radeći u rudarskim oknima, razboleo se i bio upućen u bolnicu na lečenje.

Januara 1945. godine, uredniku „Mladog borca“ Dobrici Ćosiću stiglo je pismo u kome ga Mića moli da bude raspoređen u borbenu jedinicu kako bi osetio žar borbe i dobio motive za slike, mučen time da njegovi drugovi već dugo rizikuju svoje živote u borbama, dok on u godinama rata ni hitac puške nije čuo. Prema njegovim rečima, odsustvo sa fronta bilo je dovoljno da čovek sam sebe počne da prezire. Želja mu je uslišena i on je osetio život na frontu. Kod Gračanice biva ranjen, ali i primljen u SKOJ.

Vraća se u oslobođeni Beograd i dekoriše Dom sovjetske pešadije. Međutim, svoje razočaranje nekim sovjetskim oficirima, kao i jugoslovenskim komandantima i komesarima koji su počeli da ubiru plodove slave, izneveravajući ideje jednakosti, zapisao je u pismu prijatelju. To pismo nije završilo u rukama osobe kojoj je bilo namenjeno. Presreli su ga službenici tajne policije i Mića je bio osuđen na šest godina robije. Srećom, ubrzo ga amnestira Josip Broz.

Neposredno po okončanju rata, 1946. godine Mića upisuje Likovnu akademiju u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Ipak, nezadovoljan akademskim obrazovanjem, zajedno sa grupom kolega odlazi u Zadar kako bi slikali u prirodi. U toj grupi odmetnika bila je i Vera Božičković, drugarica sa klase i buduća supruga mladog slikara. „Zadarska grupa“ bila je prva umetnička komuna u socijalističkoj Jugoslaviji.

Zbog takvog neprimerenog gesta, studentima članovima ove grupe bio je zabranjen nastavak studija kad su se vratili u Beograd. Međutim, nakon urgencije državnog vrha, progledali su im kroz prste i dozvolili da nastave sa radom na Akademiji. Svima osim Mići Popoviću. On je slikarsko obrazovanje sticao samostalno, vođen odličnim profesorom Ivanom Tabakovićem.

Intelektualna elita Beograda počinje da se skuplja u stanu Borislava Mihajlovića Mihiza u Siminoj 9a. Ova adresa postaje ubrzo poznata kao stecište disidenata i intelektualaca koji promišljaju i debatuju o društveno-političkim temama, ali i o umetnosti. Veliki broj članova „kružoka“ iz Simine 9a bili su umetnici. Bili su tu Dejan Medaković, Dobrica Ćosić, Petar Omčikus, Antonije Isaković i mnogi drugi naučnici, književnici i slikari.

Godine 1949. Vera i Mića stupaju u brak. Mića je srećan jer je Vera bila ne samo veran drug i koleginica koja ga je u stopu pratila, već i vrlo lepa žena. Mića ju je doživljavao kao odanog prijatelja i verovao joj je. Godinu dana nakon ženidbe, 1950. Mića priređuje prvu samostalnu izložbu u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu. Tu izlaže 150 svojih dela.

Već 1951, Mića dobija stipendiju za tromesečan boravak u Parizu. Tu uspeva da sklopi ugovor sa jednim galeristom, nažalost ugovor koji nije potrajao. Kada je ostao bez ono malo novca koji mu je ugovorom bio omogućen, mladi umetnik je slikarsku četkicu zamenio četkom za krečenje. Radio je kao moler ne bi li obezbedio sebi sredstva za život.

Sa suprugom Verom, on iz Pariza putuje po Mediteranu i u prestonicu Jugoslavije vraća se 1952.

Još jedan krah doživeo je Popović tokom svog boravka u Gradu svetlosti. Bio je to slom ideala, slikarskog ovom prilikom. Sloboda koja je bila neomeđena u umetnosti tog doba, Mići nije odgovarala, zbunjivala ga je i on nije mogao da se prilagodi vladajućoj, tada savremenoj koncepciji slike. Način na koji je tada počeo da stvara napustiće kasnije.

Figuracija, bar elementarno prepoznavanje materijalnog sveta koji nas okružuje, za njega je na slici bilo nužno. Bezobalnu slobodu izraza ovaj slikar koji je prošao i kroz fazu apstrakcije nije mogao suštinski da doživi kao sebi svojstvenu. To lutanje, ti pokušaji da usvoji vladajuće trendove činili su ga umetnički izgubljenim. Bilo je potrebno vreme da se Mića, prolazeći kroz likovne izraze, pronađe u određenom stilu koji ćemo danas prepoznavati kao autentično njegov.

Nezavisno od načina izražavanja na platnu, ono što kroz veliki deo njegovog opusa možemo da pratimo jeste crta angažovanosti. Za njega je slikarstvo bilo, pre nego što postane estetska činjenica, moralni čin.

Godine 1974, Mića je postavio izložbu u Kulturnom centru u Knez Mihailovoj. Na zidovima su bile istaknute i slike koje su prikazivale Tita. Politički vrh ih je prepoznao kao nepodobne te je pokrenuo mehanizme cenzure. To je značilo otkazivanje izložbe baš neposredno pred otvaranje. Posetioci koji su se skupili ispred galerije čekali su da uđu, a onda je samo jedna tiha ruka osobe koja se nije ni videla postavila na vrata informaciju da je izložba otkazana.

Šest godina kasnije, Mićinu izložbu u galeriji SANU posetilo je pola miliona ljudi. To je bio sud javnosti oslobođen uticaja politike. Popović je bio jedan od naših najznačajnijih slikara 20. veka, vlast ga je cenzurisala, on se protiv vlasti borio, a publika ga je volela.

Za dopisnog člana SANU, Popović je izabran 1978. godine, a za redovnog 1985.

Miodrag Mića Popović preminuo je 22. decembra 1996. godine. Bio je ona vrsta umetnika koje smo navikli da zovemo „renesansnim tipom“ stvaraoca. Pored toga što je slikao veoma aktivno, on se bavio teorijom umetnosti objavljivao je i radove iz te oblasti, bavio se filmom, pozorištem, literaturom, predavao na univerzitetu u Americi. Bio je svestran umetnik: slikar, režiser, pisac, teoretičar, profesor.