Smederevci neće gledati dosad neviđeni vatromet koji im je obećao premijer Aleksandar Vučić, i to o svom trošku, nadajući se uspešnoj prodaji Železare američkom Esmarku, ali će zato svi poreski obveznici u Srbiji iz svog džepa i nadalje plaćati opstanak te fabrike. Iako premijer ne propušta priliku da se pohvali kako povlači hrabre poteze, makar ga oni koštali popularnosti, u slučaju Železare doneo je političku odluku umesto ekonomske. Novi pokušaj spasavanja smederevske čeličane, plan B, izborom profesionalnog menadžmenta, nakon što su propali pregovori sa Esmarkom, jedinim zainteresovanim kupcem, više je kupovina vremena nego racionalna ekonomska odluka.
Teško je osporavati Vučiću da je imao najbolju nameru kad je krenuo u razgovore sa Džejmsom Bušarom, vlasnikom Esmarka, o prodaji Železare, ali to što je od početka govorio da je kupoprodajni ugovor već na stolu, pokazalo je da je ceo privatizacioni postupak nevešto vođen, po oceni nekih ekonomista čak i diletantski, iako je ulog bio veliki. Trebalo je prodati gubitaša koja ima 5.000 zaposlenih i to u vreme kad je stanje na tržištu čelika izuzetno nepovoljno.
Smederevska Železara je u vlasništvu države od 2012. godine, kad je preuzeta za jedan dolar od američkog Ju-Es stila, koji se povukao kad je počeo da pravi gubitke. Od tada je država tri puta pokušala da proda to preduzeće, ali ni u trećem nije bilo sreće jer Esmark, po oceni Vlade, nije dao pristojnu ponudu. Kad je obrazlagao odbijanje Bušarove ponude, Vučić je celu Vladu postrojio iza svojih leđa, kao da će teret onoga što sledi biti na njihovim plećima, a ne na račun državnog budžeta. Od kada je u državnom vlasništvu, iz budžeta se svakog meseca izdvaja više od 10 miliona evra za održavanje proizvodnje u Železari, odnosno oko 120 miliona evra godišnje, što je nekoliko puta više nego da radnici sede kod kuće i primaju plate u iznosu prosečne zarade u Srbiji.
Od početka gubitaš
Železara, nekadašnji Sartid, gubitaš je od osnivanja, pre 45 godina, izuzimajući kraći period kad je bila u vlasništvu Ju-Es stila, koji je 2003. kupio to preduzeće u stečaju za 23 miliona dolara. Jasno je da je država veštački održavana u životu zarad socijalnog mira, pod izgovorom da je ta fabrika stub srpske privrede, uprkos tome što sve ekonomske računice, a u pravljenju jedne takve učestvovao je i sadašnji ministar finansija Dušan Vujović, pokazuju da je njen opstanak nerentabilan. Vujović sada to ne želi da prizna, što neće moći da izbegne ako bude morao da za Železaru primenjuje plan C, koji bi podrazumevao njeno gašenje.
Upravo izvesnost tog plana, odnosno loše stanje u Železari, bio je glavni adut Bušaru da ucenjuje Vladu i sve niže spušta svoju početnu ponudu. Posle nuspešnog pregovaranja, prvo u Beogradu, a potom i u Pitsburgu, Bušar je kazao da njegova kompanija nije mogla da prihvati izmenjeni predlog Srbije, pre svega promenu finansijskih uslova, ali da je i dalje zainteresovan za preuzimanje Železare, „pod prethodno dogovorenim uslovima”.
Agencija za privatizaciju je saopštenjem odgovorila Bušaru da nikad nije bilo takvih uslova, ali da je Esmark tokom pregovora menjao svoju ponudu, pre svega onu koja se odnosila na korporativne garancije i minimalni nivo obrtnog kapitala. Železara Smederevo trebalo je, tvrde u Agenciji, da investira 130 miliona dolara u osnovna sredstva iz svojih sopstvenih izvora, o čemu je Bušar govorio kao o potencijalnoj investiciji Esmarka. To međutim, po tumačnju Agencije, ne bi bio novac koji bi Esmark uneo u Železaru, već redovno reinvestiranje sopstvenih sredstava radi obezbeđenja nesmetane proizvodnje. Čak i u sadašnjim okolnostima, Železara svake godine mora da investira u osnovna sredstva isti iznos koji je Esmark nudio, radi očuvanja proizvodnih kapaciteta i poštovanja zakonskih propisa u smislu zaštite radnika na radu, ekologije i sličnih obaveza, tvrde u Agenciji.
Kredit koji je, kao ulaganje Esmarka, pominjao Bušar, vredan 200 miliona dolara za obrtna sredstva bi, navode u Agenciji, bio obezbeđen zalogom nad obrtnim kapitalom i imovinom koju bi Republika Srbija ostavila u Železari, u vrednosti od 170 miliona dolara, bez ikakvih daljih garancija Esmarka ili njegovih povezanih pravnih lica iz inostranstva. Takođe, 400 miliona dolara za održavanje, rezervne delove i kapital potreban za upravljanje i održavanje rada dve visoke peći u Železari, a koje je kao ulaganje najavljivao vlasnik Esmarka, po tumačenju Agencije, Esmark nikad nije nudio.
U raljama EU i MMF
Kako obe strane daju samo neprecizne i nedovoljne podatke o onome šta je bilo na pregovaračkom stolu, Transparentnost Srbija je zatražila da se javno objavi šta je Vlada tražila na tenderu, a šta je Esmark nudio, kao i da se konačno izađe sa računicom koliko košta održavanje, a koliko gašenje Železare. U medijima se već licitira sa imenima stranaca koji dolaze da vode Železaru, stručnjaci se izjašnjavaju o planu B za Železaru, a Vučić poručuje da će taj plan važiti najduže godinu, dve, do novog pokušaja privatizacije.
Država će taj plan, ako uspe da dobije profesionalni menadžment koji će upravljati Železarom, sprovoditi u raljama Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda. Dok EU, po osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, zabranjuje Srbiji da od februara ove godine daje državnu pomoć čeličnoj industriji, jer to narušava konkurenciju na evropskom tržištu, MMF ne dozvoljava davanje državnih subvencija preduzećima, ako Srbija želi da joj bude odobren novi aranžman sa tom međunarodnom finansijskom institucijom.
Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
