Srbija je energetski mnogo više oslonjena na ugalj nego većina država u regionu. Energetska tranzicija kod nas pre svega podrazumeva napuštanje uglja kao energenta u korist obnovljivih izvora: vetra, solarne energije, kao i hidroenergije.
Energetska tranzicija ne podrazumeva istu stvar za svaku zemlju, već svako ima sopstvene probleme koje treba da reši, i sopstvene početne uslove iz kojih ulazi u taj veliki poduhvat.
Prelazak na obnovljive izvore za proizvodnju struje otvara vrata za jedan ključan element tranzicije: ako je naša struja „čista“, onda i druge sektore uz pomoć struje možemo učiniti čistijim i održivijim.
Tranzicija podrazumeva i elektrifikaciju sektora kao što su grejanje ili saobraćaj.
Načelno, cilj ovako temeljne društvene transformacije je dugoročno zauzdavanje klimatskih promena.
Primera radi, energetska tranzicija je prirodno rešenje za možda i najveći društveni problem u Srbiji danas: zagađenje vazduha.
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA), u Srbiji su tri sektora koja se oslanjaju na fosilna goriva i zastarele tehnologije – proizvodnja električne i toplotne energije, individualno grejanje i saobraćaj, zajedno krivi za:
- 94% zagađenja sumporovim oksidima
- 85% zagađenja azotnim oksidima
- 74% zagađenja česticama PM 10
- 89% zagađenja česticama PM 2,5
Po poslednjim podacima Evropske agencije za zaštitu životne sredine, zagađenje vazduha u Srbiji godišnje odnese oko 15.000 života.
Toj brojci treba dodati i brojke iz Programa zaštite vazduha, koji je Vlada Srbije usvojila 2022. godine: samo zagađenje česticama PM 2,5 izaziva preko 22.000 dodatnih slučajeva dečjeg bronhitisa i oko 6.000 novih slučajeva hroničnog bronhitisa, svake godine.
Samim tim, ako govorimo o „ceni energetske tranzicije“, uvek treba da imamo u vidu: zagađenje vazduha je samo jedna od mnogih cena koje već plaćamo oslanjanjem na fosilna goriva.
Tranzicija treba da transformiše našu energetiku, a sa njom i naš vazduh, ali i naše reke, prirodno okruženje uopšte, pa i naše navike i svakodnevicu.