Kafa za razbijanje predrasuda

Kada bi država ovo što mi radimo  doživela kao javno dobro, kao radne centre, osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju bi postale korisni članovi zajednice, objašnjava Goran Rojević, direktor humanitarne organizacije Dečje srce, koja je pokrenula kafiće u kojima rade osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju. Intervju sa Goranom je objavljen u najnovijem izdanju edicije Lideri društvene odgovornosti 2023. 

Kada je i kako počeo da radi kafić „Zvuci srca”?

Kafić „Zvuci srca“ kao prvi radni prostor na Balkanu u kome rade osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju funkcioniše već četvrtu godinu, a otvoren je na 18. rođendan humanitarne organizacije Dečje srce. Hteli smo da na taj 18. rođendan  pokažemo da smo sazreli, da smo veliki i da možemo da se izborimo sa nečim, sa čim nije htela nijedna organizacija ni institucija da uđe ukoštac, a to je zapošljavanje grupe koja se najteže zapošljava – osoba sa smetnjama  u mentalnom razvoju. Njima se obično oduzme poslovna sposobnost i celi život provedu u svojim porodicama, u nekoj vrsti kućnih azila ili u nekim dnevnim boravcima za decu sa smetnjama u razvoju.

Odakle ideja za taj program i šta su bili prvi izazovi?

Krenuli smo od toga šta je to što mogu mladi sa smetnjama u mentalnom razvoju da rade.

Pokušali smo većinu njih kroz program „Škola života” da naučimo da se samoposlužuju, da sebi donose vodu, da sami jedu, da brinu o sebi, da brinu o drugome.

Na taj način smo shvatili da ako mogu da brinu o drugome, onda će moći i u kafiću nekoga da posluže. Ključni problem  je što oni ne znaju da čitaju, pišu, računaju ili ako znaju to im ide jako teško i stvara im dodatnu nervozu. Zbog toga postajemo jedini kafić na svetu, jedini radni centar gde se ništa ne naplaćuje. Sve što dobijete, dobijete besplatno.

Ako želite, vi možete da ostavite neki novac u kasicama, ali to je vaša donacija. „Zvuci srca” nastali su iz potrebe da zaposlimo osobe sa smetnjama u razvoju, iz potrebe tih osoba da rade i budu društveno korisne, i iz njihovih mogućnosti da brinu o sebi i o drugima. To nam je sve dalo prostora da ih osposobimo da budu konobari, šankeri ili da rade nešto drugo u kafiću ili u našoj radionici.

Kakvi su vam planovi za razvoj ovog programa?

Ovo je ideja koja se širi. Želimo da u svakom većem gradu postoji jedan ovakav radni centar i  da u okviru njega pokažemo da smo kao društvo jedna jako otvorena zajednica, koja poštuje različitosti i da smo kao društvo sazreli za ovakve programe. Ovakav kafić odnosno radni centar postoji u Beogradu, otvorili smo prošle godine u Subotici, a planiramo da otvorimo i u Pančevu i u Nišu.

Kako je reagovala zajednica?  Da li je bilo predrasuda?

Razmišljali smo stalno kako ćemo razbiti predrasude u zajednici jer uvek neko priča da zajednica ima predrasude. A onda smo shvatili da su ključne predrasude bile kod roditelja i rođaka naših zaposlenih. Prvo su počeli da dolaze bake i deke, koje ne mogu da veruju da neko uopšte hoće da zaposli dete ili osobu koja je u njihovoj porodici važila kao osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju. Onda bi videli da je kafić kao svaki drugi, da se njegovom unučetu ili rođaku, koji radi u tom kafiću, javljaju razni ljudi.  Raduju mu se, rado dolaze i s njim pričaju,  onda su razbijene predrasude i kod porodice. Zajednica je počela naglo da se otvara na različite načine.

Ko su bili prvi gosti?

Ljudi koji su u kontaktu sa onim što se dešava u inostranstvu, gde su već čuli za slične inicijative i jedva čekali da takvo nešto zaživi i kod nas. Sada već dolaze različiti profili ljudi. Dolaze cele porodice, jer ljudi žele da pokažu svojoj deci  kako treba drugačije da se živi. Često nam dolaze vrtići i škole, prvo su počeli privatni vrtići, pa posle i državni, kako sa Vračara, tako i iz ostalih opština…Okupljaju se i različita udruženja. Dolaze ljudi da proslave rođendan, firme organizuju svoja druženja. Različite firme nas na različit način uključuju u svoj život.

U okviru kafića postoji i radionica.

Kada je kafić zaživeo i kada smo naučili naše drugare sa smetnjama u razvoju kako da komuniciraju sa drugim ljudima i da se predstave u najboljem svetlu, onda se desila korona. Tada smo morali da ih učimo da drže distancu. Da se naši drugari ne bi osećali loše, morali smo da im nađemo zanimaciju da postanu vidljivi na neki drugi način. Pokrenuli smo radionicu, gde su mogli da štampaju svoje crteže na majicama, cegerima, bedževima,  da tako pokažu svoj talenat i umeće i to je naišlo da pozitivne reakcije i kod posetilaca našeg kafića.

Da li vam je i kako država pomogla? Šta bi još mogla da uradi da pomogne da se ovaj program razvije?

Grad nam je dao prostor, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja je opremilo  prostor, to je država uradila za nas i to je dobro. Međutim, ono što bi trebalo da uradi, jeste da taj i takav program više promovišu kao javno dobro. Onda bi i u drugim mestima to postalo model.

U zakonu imamo radne centre, ali oni kao socijalne usluga ne postoje i čim ne postoje, oni se i ne finansiraju. Ne postoji način da, recimo, država finansira „Zvuke srca“, pa ih i ne finansira, mi se sami finansiramo. U tom smislu, kada bi država to doživela kao nešto što je dobro, kao radne centre, osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju bi postale korisni članovi zajednice. Tada bi mnogo više njih moglo da se uključi u različite poslove, ne mora to uvek da bude kafić, već nešto što je toj zajednici potrebno.

Ako je Leskovac poznat po ajvaru, mogli bi da prave ajvar ili Subotica po štrudlama, mogli bi da prave štrudle. Takva inicijativa bi dovela do toga da se mladi sa smetnjama u razvoju izvedu iz kuća, da se njihove porodice nekako ohrabre i da cela ova priča dobije jedan pozitivan pokret. Ovako mi se promovišemo, država kaže da je to jako dobro, ali nemamo inicijativu da se to planski razvije po celoj Srbiji.