Nasleđe se ne prepušta profiterima

Graditeljsko nasleđe ne sme da se prepusti profiterima, već je neophodno uvesti mehanizme koji će pomoći njihovom očuvanju, poručuje prof. dr Viktorija Aladžić sa Građevinskog fakulteta u Subotici, dobitnica priznanja „Heroina nasleđa”  organizacije Evropa Nostra Srbija za zalaganje da se očuva arhitektonsko nasleđe u našoj zemlji, posebno iz perioda secesije

Da li su građani svesni važnosti ovog nasleđa?
 
Nasleđe u stilu secesije, posebno graditeljsko, bilo je zanemarivano ne samo kod nas već i u Evropi. Dok je većina stručnjaka smatrala da je arhitektura secesije previše dekorativna i da skriva pravi smisao arhitekture, malobrojni su smatrali da je vredna i da predstavlja poslednji pravi arhitektonski stil. Interesovanje za arhitekturu secesije počelo je da raste krajem 20. veka, kada sam se i ja uključila u borbu da se ovo nasleđe sačuva, i to interesovanje sve više raste. Bilo je potrebno dosta vremena da se podigne svest o značaju ovog nasleđa i danas je situacija mnogo bolja nego što je bila pre dvadeset godina. Mnogo više građana je svesno značaja ovog nasleđa.

U medijima su većinom prisutni primeri devastacije nasleđa u Beogradu. Kakva je situacija u drugim delovima zemlje, konkretno u Vojvodini?

Devastacija nasleđa je svuda prisutna. Prvi oblik te devastacije jeste zanemarivanje objekata i prepuštanje propadanju. Veoma često objekti se namerno prepuštaju propadanju u nadi da to niko neće primetiti, kako bi im se smanjila upotrebna vrednost i da bi mogli da budu ponuđeni na tržištu nekretnina sa motivacijom da se objekti poruše, uz opravdanje da su toliko propali da nema načina da se restauriraju i da parcela posluži za novogradnju.

Sve češći je slučaj direktno zalaganje investitora da se istorijski objekat na atraktivnoj lokaciji sruši kako bi se na njegovom mestu izgradio neki drugi koji donosi veći profit.

U tim slučajevima postoji direktna namera da se sa istorijskog objekta koji je pod zaštitom skine zaštita ili da se iskoriste zakonski okviri u slučajevima kad su objekti pod prethodnom zaštitom i čeka se da isteknu tri godine, što je zakonski rok da se objekat pod prethodnom zaštitom stavi pod zaštitu. Ako se to ne dogodi objekat više neće biti pod zaštitom i trenutak se koristi za njegovo rušenje.

Istorijske građevine imaju za društvo nemerljive vrednosti, a njihov gubitak ili uništenje rezultira gubitkom opšteg blagostanja. Društvene vrednosti istorijskih objekata proizlaze iz raznolikih izvora: iz estetske vrednosti građevine ili kvarta, vrednosti njegove raznovrsnosti kako arhitektonske tako i raznovrsnosti okruženja, iz njihove vrednosti kao baštine, vrednosti kao elementa kolektivne kulturne memorije, vrednosti kao predmeta kolektivne identifikacije i sredstva kolektivne orjentacije u prostoru. Graditeljsko nasleđe ne sme da se prepusti profiterima, već je neophodno uvesti mehanizme koji će pomoći njihovom očuvanju.

Na inicijativu većeg broja stručnjaka i vaše zalaganje formirana je Fondacija SOS Sinagoga za očuvanje subotičke sinagoge i pokrenut je niz aplikacija da se taj spomenik uvrsti na liste najugroženijih u svetu. Kako su ovakvi mehanizmi primenljivi i za zaštitu drugih spomenika  u našoj zemlji?

Međunarodne organizacije sa programima i mehanizmima mogu da pomognu očuvanje graditeljskog nasleđa i naročito su korisne za podizanje nivoa svesti o značaju nasleđa. Mi smo obično okrenuti nasleđu drugih država, kao što su Italija,Grčka, Francuska, ali smo ravnodušni prema primercima našeg arhitektonskog nasleđa.

Uloga međunarodnih organizacija je u tome da se podigne nivo svesti o značaju našeg lokalnog nasleđa. Ljudi obično počinju da cene ono što imaju tek kad se neko sa strane zainteresuje za to. Subotička sinagoga je decenijama stajala zapuštena, a ljudi su nezainteresovano prolazili pored nje sve dok nije uvrštena na listu „100 najugroženijih spomenika kulture u svetu” organizacije World Monuments Watch. Nakon toga postali su svesni da sinagoga nije značajna samo kao lokalno nasleđe, nego da spada u izuzetne vrednosti svetskog nasleđa.

Ko se u Srbiji brine o zaštiti kulturnog nasleđa i koliko je posao prepušten entuzijazmu i upornosti pojedinca? 

Graditeljsko nasleđe prvo treba da se čuva sa urbanističkog aspekta, i to ne samo ono koje je zakonom zaštićeno. Svakom kvartu i svakoj zoni koja ima neki specifičan istorijski karakter treba prilikom urbanističkog planiranja pristupiti pažljivo. Potrebno je čuvati i poštovati postojeću urbanu matricu, logiku istorijskog razvoja određenog dela grada, jer je ona nastala pod mnoštvom uticaja, sa jedne strane pod uticajem klime i geografije, a sa druge iz društvenog konteksta i načina života. Svako radikalno usecanje novih kvartova, modernosti i drugačije logike planiranja donosi nesklad između novog i postojećeg, stvara urbanistički haos i poništava karakter nekog područja.

Da bi stanovništvo imalo adekvatna saznanja o urbanoj sredini kako bi mogli da je poštuju i čuvaju trebalo bi da imaju i adekvatno obrazovanje. Ono podrazumeva edukaciju još u osnovnoj školi o istoriji grada u kojem deca žive, pa potom u srednjoj školi i na kraju edukovanje stručnog kadra na fakultetima, kao i edukovanje majstora specifičnih zanata potrebnih za restauraciju i konzervaciju istorijskih objekata.

Iz Zakona o javnim nabavkama trebalo bi da su izuzeta nepokretna kulturna dobra, jer su radovi na ovim objektima specifični i ne mogu se tretirati kao radovi na novogradnjama ili na bilo kom drugom objektu koji nije spomenik kulture.

Kakav je odnos između graditeljskog nasleđa, politike i ekonomije?

Zgrade u jednom istorijskom kvartu su međuzavisne: kvalitet, stanje, održavanje i upravljanje objektima i neposrednim okruženjem ima direktni uticaj na vrednost svake pojedinačne građevine. Vrednost nekretnine dolazi od investicija koje su drugi stvorili: poreski obveznici, vlasnici susednih kuća, zaposleni, itd. Koja je vrednost bilo koje građevine ako izuzmemo trotoare, ulice, kanalizaciju, vodovode  ili ljude u određenom delu grada? Uglavnom virtualna nula. Stvaranje ekonomske vrednosti u oblasti nekretnina je u velikoj meri izvan linije parcele i ulazi u domen politike, jer politika treba da štiti javni interes: javne površine, vodovod, kanalizaciju i druge mreže za snabdevanje. Ovo pojačava potrebu za sveobuhvatnijim pristupom revitalizaciji istorijskih delova grada, a ne pojedinačnih građevina.

A šta se kod nas radi?

Čitavi kvartovi se prepuštaju propadanju. Manje kuće su predviđene za rušenje, i kao posledica toga vlasnici ovih kuća ne mogu da se razvijaju na svojoj parceli. Uslovljeni su urbanističkim planovima da grade višespratne zgrade,  za što većina nema sredstava. Na ovaj način smanjuje se vrednost nekretnina na parcelama, onemogućavaju njihovi vlasnici u razvoju, a omogućuje krupnijim investitorima da parcele kupuju po bagatelnim cenama. Na kanalizaciju i vodovod na koji je do tada bilo priključeno jedno domaćinstvo, priključuju se desetine i stotine bez obzira na to da li te mreže mogu to da podnesu, pri čemu sam investitor ne snosi nikakve posledice preopterećenja javnih vodovodnih, kanalizacionih i saobraćajnih mreža.